Ona je oštećena, povređena, uplašena. Muška ruka joj je nanela povrede koje su ostale urezane duboko u dušu.
On je voleo nekad i mislio da je to prava ljubav koja ruši sve pred sobom. Tek kada upozna nju, oštećenu i ranjenu, spoznaje pravu, čistu i...
¡Ay! Esta imagen no sigue nuestras pautas de contenido. Para continuar la publicación, intente quitarla o subir otra.
31.decembar 2017
„Dakle, znam da nismo u nekim odnosima već skoro pola godine. I znam da sam ja kriv za to, ali da se ne lažemo, i ti si malo preterao.", na ovo poslednje što sam rekao, frknuo je kroz nos i ispod glasa rekao da, baš.
„Čuo sam te, čisto da znaš. Znam da si mi mislio samo najbolje, znam da ono što sam radio nije tipično za mene, ali tada mi je to izgledalo kao izlaz. Zaborav.
Nisam spavao ni sa jednom devojkom tamo, imao sam sve ukupno četiri scene i to je bilo to. Detaljisati ih neću, zato što znam da ne želiš da ih čuješ, ali to mi je pomoglo.
Znam svoje granice, i znam šta nikada ne bih uradio ženi. Naneo joj bol. Ne mislim na duševnu, zato što baš takvu bol Rebeka oseća, zbog mene.
Mislim na fizičku. Duševna bol je dobra. Barem u mom slučaju, dokle god je osećam, znam da volim.
Fizička bol, ona me asocira na Saru. Na njenu ludost, na njenu posesivnost. Ne volim posesivne ljude, ljude koji misle da je ispravan samo način, na koji oni postupaju.
Zato sam rešio da ispravim svoje greške, jednu po jednu, i prvo počinjem od tebe.",završim svoj monolog, koji je on pomno slušao, dok me je gledao u oči, svake sekunde dok sam pričao.
„Priznajem, možda sam preterao. Ali moraš da shvatiš, nisam želeo da se ponove oni meseci nakon Sarine smrti.
I opet sam napravio istu grešku. Onda nisam bio sa tobom konstantno, zbog fakulteta. Ili barem sam se time pravdao. Dok sam sada ponovo pobegao.
Nije mi za pohvalu, jak sam prijatelj, baš mi ono svaka čast. Ali nisam znao kako više da ti pomognem. Šemice, vezice, to si ti, takav si bio i pre Sare, a i posle kada si se trgao. Pa nisam tome pridavao previše pažnje.
Sve dok nije prešlo granicu, onog starog tebe. Zato sam pobegao, zato što sam se uplašio, na šta bi to moglo da izađe.
Samo, eto..", zaćutao je. Nije morao dalje da priča, sve mi je bilo jasno.
Sedeli smo tako ni sam ne znam koliko dugo, dok nismo čuli kako se vrata otključavaju, i prva je ušla Kaća.
„Dakle, golupčići da li ste gotovi?", na ovo smo se nas dvojica pogledali i nasmejali.
Ustali smo i zagrlili se, onako, kao nekad, kao brat brata.
„Pa mislim da smo dobile odgovor. E sada, možemo li da večeramo?", Juca se pojavila iza Kaće sa osmehom na licu.
„Naravno.", kažemo obojica u isto vreme, i krenemo ka trpezariji, gde nas čeka postavljen sto.
Išao sam poslednji i tada mi je zazvonio telefon. Uzeo sam ga iz džepa i video nepoznat broj. Premišljao sam se da li da se javim, nisam bio siguran, ko mene zove par sati pre ponoći i to na srpski broj. Ne znam šta me je vuklo, ali sam pritisnuo zelenu slušalicu na ekranu i javio se.
