Ona je oštećena, povređena, uplašena. Muška ruka joj je nanela povrede koje su ostale urezane duboko u dušu.
On je voleo nekad i mislio da je to prava ljubav koja ruši sve pred sobom. Tek kada upozna nju, oštećenu i ranjenu, spoznaje pravu, čistu i...
Oops! This image does not follow our content guidelines. To continue publishing, please remove it or upload a different image.
Uhvatila sam se za onu reč "mi" kao davljenik za slamku. Potreban mi je neko samo moj, neko ko će sa mnom deliti tugu i strah, zagrljaje i poljupce, potreban mi je muškarac. Muškarac dovoljno jak da mi bude potpora i oslonac, da bude snažan kada zatreba i opet dovoljno nežan kada sam mu u rukama. Imala sam Vuka i izgubila ga. Sada kada vidim novu priliku za sreću, tačnije za makar mrvicu sreće, neću je ispustiti iz ruku. Rešila sam da pokušam ponovo iako se čini da smo ljubav i ja u ratu. Ian će pre svega morati da zna da je Vuk deo mene, i da će to uvek i biti, ako me želi takvu, sa pola srca, onda mu se predajem.
Nakon mog sloma na fakultetu, Ian me je odveo kući, ispričao mojim roditeljima šta se dešava, potom me odveo, bolje rečeno odneo do moje sobe. Spustio me je na krevet, izuo mi cipele i pokrio me. Kada se okrenuo da ide, uhvatila sam ga za ruku i zaustavila. "Nemoj. Ostani tu, potreban si mi." "U redu lepotice." Seo je na krevet, izuo svoje cipele, zatim se naslonio na zid i povukao mene u njegov zagrljaj. Neko vreme smo oboje ćutali.On verovatno misleći da ću tako zaspati, a ja razmišljajući šta da mu kažem. Presabirajući po svojoj glavi sve što se dogodilo, shvatila sam da ipak nisam tako jaka kao što sam mislila. Nisam je se plašila, ne više, ali jednostavno, žena je bila psihopata kojoj ni policija očigledno ništa nije mogla. Nisam znala kako da se rešim više njenog proganjanja. Popuštala sam sa živcima, pa je moj stres i očaj eruptirao u najgorem mogućem trenutku. Pred svima. Pred učenicima kojima sam ja profesorka, kojima treba da budem uzor i jaka i stabilna osoba. Ja sam ispala kao psihički slučaj. "Žao mi je Iane." "Za šta tačno lepotice?" "Za sve što si morao da vidiš. Nisam baš izgledala uračunljivo." "Ne brini se ti za to." "Izvini i što si video one slike." On se ukočio na pomen slika. Onda sam osetila njegovu ruku na svom obrazu, a potom i bradi dok mi je podizao glavu ka njemu. "Ne izvinjavaj se nikad za nešto na šta nisi mogla da utičeš. Na onim slikama je neko ko si bila pre. Nevina i naivna devojka kojoj život nije podelio dobre karte. Ali se izdigla iznad toga, sada si jaka i samouverena žena, a čak i one imaju svoje trenutke slabosti. Znam da te brine to što su te videli dok plačeš, i biće neprijatno dva ili tri dana, pričaće o tome, ali će isto tako i prestati. Rešićemo sve, ne brini se. " "Poljubi me."
Ako sam mislila da se onda ukočio, tek sad sam shvatila šta znači biti ukočen. Svetlo zelene oči su mu poprimile tamniju nijansu i postale gotovo modro zelene, dok mu je pogled lutao od mojih očiju do usana. Kao da je tražio u mom pogledu dodatno odobrenje za poljubac iako znam da je čuo moju molbu.
"Rebeka, sad si po utiskom svega i.." "Trenutno sam pod utiskom tvog pogleda na meni, i mog pogleda na tvojim usnama. Želim da me poljubiš." "Ako dama tako želi.."
Nasmejao se jedva primetno pre nego što je glavu spuštao još niže ka meni. Zatvorila sam oči i potom osetila njegove tople usne na mojima, isprva blago i nežno kako dodiruju moje, a potom malo snažnije uvlačeći me u sve dublji poljubac.
