Ona je oštećena, povređena, uplašena. Muška ruka joj je nanela povrede koje su ostale urezane duboko u dušu.
On je voleo nekad i mislio da je to prava ljubav koja ruši sve pred sobom. Tek kada upozna nju, oštećenu i ranjenu, spoznaje pravu, čistu i...
Evo mene! 😁 Izvinite što ste ovoliko čekali, ali čekao je i Kosta da bude konačno završen! Kod njega nas čeka samo još epilog, i nakon njega ova priča kreće redovno, a do Kostinog epiloga uživajte uz Rebeku! Ne zamerite na greškama pri kucanju, nisam stigla da proverim sve, a ni Mica trenutno zbog fakulteta nema vremena, ali uskoro će sve biti ispravljeno. Uživajte u čitanju! Ljubi vas Ikica93 💋💋💋
¡Ay! Esta imagen no sigue nuestras pautas de contenido. Para continuar la publicación, intente quitarla o subir otra.
Bila sam svesna nakon batina koje sam dobila da sam živa. Boleo me je svaki atom tela, svaka dlačica.
Od svih tih bolova, najviše sam osećala onaj ožiljak koji mi je napravio na ramenu. Beskonačno. Hoće li me on beskonačno proganjati?
Čula sam glasove oko sebe, glasove sestara i doktora koji su me sažaljevali. Jadna cura, rekli su. Mlada, pa nije znala da izabere. Zar sam ja kriva? Kako sam mogla znati da ispod slojeva i slojeva nasmejanog dečka čuči ludilo i zlo koje sam mislila da postoji samo u pričama.
Molila sam Boga da ostanem živa i on je poslušao moju molbu. Sada se pitam zašto sam to tražila kada od straha, stida i boli ne mogu nikoga pogledati u oči. Pitaće me da li sam dobro, rećiće proćiće, ali nikada neće. Ne stvarno. Možda je on baš sada tu, iza ugla, čeka da ja ostanem sama u sobi i dokrajči me. Strah me je da otvorim oči, strah me je da ću ugledati lice monstruma kako mi se ceri i govori da sam njegova.
A ja ne želim da budem njegova. Želim da se vratim u ono vreme kada me je majka ušuškavala noću i ljubila u čelo za laku noć. Želim nazad one godine kada mi je tata kupio prvo biciklo i učio me da vozim. Želim natrag u vreme kada sam se sa bratom otimala za novogodišnji kolačić i za mesto pored kamina.
Želim da ponovo imam pet godina i nikada ne odrastem. Ali vreme se ne vraća nazad, a ja sam oštećena za sva vremena koja mi tek dolaze.
Uspela sam da držim oči zatvorene skoro puna četiri dana. Oči su bile zatvorene, ali se zato moje telo trzalo na svaki šum, na svaki dodir.
Brat me je trgao. Pričao mi je satima, govorio je da je Brendon uhapšen, da mi ne može ništa. Dejmon ne zna da je on mene pečatirao poput neke životinje. Beskonačno sam njegova i beskonačno će me tražiti i lomiti.
Dejmon je bio tu i samo ćutao, a ta njegova tišina, pomešana sa mojim suzama koje su mi dušu razdirale je dozvolila meni da makar na trenutak dodjem sebi. Neko kaže, noći su najgore, jer noću sanjaš i preživljavaš sve ponovo. Meni su dani bili gori. Prolazili su prokleto sporo i očekivala sam tamnu siluetu svakog momenta na vratima. Ali nije došao.
Otpustili su me iz bolnice, a ja sam u obrisima drveća, u vetru čula njegov zlokobni smeh. Na polaputa od izlaza iz bolnice do kola, ja sam se ukopala u mestu i molila Dejmona da me vrati unutra.
Nisam molila ustvari, ja sam plakala, ja sam vrištala, dok me je moj brat jedva obuzdvao. Na kraju su me vratili u bolnicu i dali mi nešto za smirenje. Probudila sam se sutradan u svom starom krevetu, u kući mojih roditelja.
