Ona je oštećena, povređena, uplašena. Muška ruka joj je nanela povrede koje su ostale urezane duboko u dušu.
On je voleo nekad i mislio da je to prava ljubav koja ruši sve pred sobom. Tek kada upozna nju, oštećenu i ranjenu, spoznaje pravu, čistu i...
Oops! This image does not follow our content guidelines. To continue publishing, please remove it or upload a different image.
Novembar 2015
Moram reći da mi je poklon bio pun pogodak. Beka se jako obradovala i proveli smo divan dan u Diznilendu. I mogu reći da mi je bio preko potreban. Samo ona i ja kako stvaramo nove uspomene i kako smo ponovo deca, makar na jedan dan.
Sve je bilo savršeno. Beka nije više toliko radila noću, bilo je dosta hladnije, provodili smo zajedno svo moguće vreme i prijalo mi je tako. Sve je bilo kako treba, sve dok mi živci nisu bili pomereni iz mesta.
Ne to nije bila ona. Bio je to jedan glupi nadzornik radova koji nije želeo malo više pažnje. Menjao je i menjao iakoje bio opomenut milion puta, ali ne! On je nastavio po svom. Po poslednjim proračunima, zbog njegovog nepoštovanja nacrta i menjanja stvari pa kasnije vraćanja kako treba, otvaranje će biti odloženo za minimum tri meseca i tada sam pukao. Nisam birao šta mu govorim. Nije mi bilo bitno.
„Gospodine Marjanoviću, ja sam uradio ono što je praktično za muzej", on uradio?!
„Niko ti nije tražio da budeš praktičan! Ja sam jebeni arhitekta ovde i ti ćeš da radiš kako ti ja kažem. Inače..."
„Inače šta? Otpustićeš me? Slobodno. Svakako nećeš moći bez mene, a ja znam šta je najbolje..."
Spustio sam čašu malo jače od sto i čaša je pukla, a staklo se razletelo na sve strane.
„Ti slušaš moja naređenja! Nemoj da opet ponavljam. Loše ćeš proći!"
Tada čujem Žana „Gospođice Evans?" , a onda ništa više.
Nastavio sam da se svađam sa ovom budalom od čoveka i kada sam pogubio sve živce, okrenuo sam se i otišao. Nisam više mogao da ga gledam. Čovek izvlači ono najgore iz mene. Moram da popričam sa Žanom da vidim šta tačno da radimo sa njim. I kao poručen, Žan se stvori ispred mene.
„Žane, tu si. Trebaš mi."
„Znam, ali prvo moram da ti kažem nešto." Imao je ozbiljan izraz lica.
„Slušam."
„Prvo, svi su čuli koliko si se derao. Ne kažem da nije opravdano, ali ipak malo povedi računa. Drugo, čula je i Rebeka. I mogu slobodno reći da je izgledala ne uplašeno, nego izbezumljeno. Ja sam joj objasnio neke stvari, zato što je meni hladna glava i sagledao sam realno situaciju dok mislim da ti to baš ne bi mogao."
„Znači čula je sve? Uplašila se? Gde je ona?" Krenem da je tražim, ali Žan me zaustavi.
„Pusti je sada. Otišla je kući pošto je gotova. Poslušaj me, smiri se i tek onda idi kod nje. Ja sam joj objasnio i rekla je da razume, ali nisam baš siguran. Ima nešto, Vuče, poslušaj me. Video sam joj u očima. Nečega se plaši."
„Ali ja ne znam, nije mi rekla. Nismo pominjali prošlost. Čak ni ono veče. Ja čekam da se ona otvori. Ne želim da je pritiskam, ne želim da opet pobegne."
