Ona je oštećena, povređena, uplašena. Muška ruka joj je nanela povrede koje su ostale urezane duboko u dušu.
On je voleo nekad i mislio da je to prava ljubav koja ruši sve pred sobom. Tek kada upozna nju, oštećenu i ranjenu, spoznaje pravu, čistu i...
Oops! This image does not follow our content guidelines. To continue publishing, please remove it or upload a different image.
Maj 2015
„Pa mišu, neka igra počne."
Uzvatim joj osmeh i krenem ka njoj
„Dobro jutro Rebeka, kako si?"
„Dobro jutro Vuče, jako dobro, hvala na pitanju, ti?"
„Da budem iskren, savršeno, nisam se dugo ovako lepo odmorio, neke kockice su se juče uklopile, i konačno sam imao miran san."
„Drago mi je zbog toga, a sada me izvini, morala bih da pogledam još nešto pre nego što počnem sa poslom."
Dok mi je to govorila, video sam promenu u njenim očima, držanju, i mogao bih sad da je zadržim, imam tema za razgovor milion, ali Bože moj, sada mi neće pobeći, mora da bude na istom mestu gde i ja, zato je pustim.
„Naravno, i ja moram da proverim kako napreduju, tako da kada dođe Žan, možemo da počnemo dalje. Vidimo se kasnije."
Blago joj stisnem podlakticu, uputim osmeh i odem svojim putem.
Kada sam se dovoljno odaljio od nje, okrenem se malo, čisto da vidim gde je, i dalje stoji na istom mestu samo što je papire premetila u ruku, koju sam ja dodirnuo, dok se drugom drži za mesto koje sam dodirnuo.
Odjednom kao da se probudi iz transa, protlja ruku o ruku, popravi košulju i ode. To mi je izmamilo još veći osmeh, jer ipak reaguje na mene.
Dok sam rešavao papirologiju, video sam da sve napreduje kako treba, i da ćemo sve zavšiti u roku, naravno nešto se uvek može desiti da odloži otvaranje, ali ja sam optimističan i verujem da će sve biti gotovo tačno na vreme za otvaranje sledeće godine.
Da, to mi se sviđa, znači minimum pola godine sa Rebekom, ali opet, sa te strane ne bih se bunio da nešto ne ide kako treba, više vreme za mene da je ubedim u svoje namere i osećanja.
Hm, osećanja. Šta ja tačno osećam prema njoj? Nisam baš siguran, ali sanjao sam je više od dve godine, sa razlogom me je podsećala na svoje postojanje, na tu noć koja me je pomerila sa mrtve tačke na kojoj sam stajao prethodnih godina.
Bio sam izgubljen u svojim mislima, i nisam ni čuo da me Žan doziva, sve dok nije stavio ruku na moje rame
„Vuče? Dečače, gde si odlutao?"
„Nigde, tu sam, kaži?"
„Ne bih ja baš rekao, ali hajde da ti verujem. Vreme je da sa Rebekom prođemo plan i program rada. Da li si spreman?"
Pomislim „Za nju? Uvek", ali umesto toga kažem, „Naravno, možemo krenuti", pokupim papire sa stola i krenem sa njim.
U početku sam bio, fin i poslovan. Nisam joj se previše približavao, pustio sam Žana da vodi ceo razgovor, i uključivao sam se samo kad sam je razgovor bio direktno usmeren na mene.
