Bezimena

20.

"Iako skoro imaš četrdeset, i sad bih te mogao nalemati!" rekao je moj otac. Glavu sam spustio između ruku i preokrenuo očima. "Nemoj mi ništa preokretati očima, Arkadij!" ponovno je rekao moj otac. "Znaš li kakav si jebeni skandal napravio? Nasrnuti na glupog veleposlanika, i to još na onog majmuna Pavlenka!" 

Stvarno je bio ljut. 

"Eto, ni ti ga ne gotiviš pa zašto onda meni ovdje držiš bukvicu?" 

"Ja sam ti otac, ja ti i imam pravo držati bukvicu!" 

"Oprosti, oče, ali sad nemaš pravo", odgovorio sam. "Pavlenko je vrijeđao moju djevojku i ja sam se pobrinuo da zna gdje mu je mjesto. Unio bih se jebenom Trumpu u lice da joj je išta krivo rekao, a ne nekom jebivjetru koji ne zna u čijem mu je šupku glava."

"Jesi li ti bio pri sebi kad ti je brat rekao da je tvoja djevojka na listi saveznih agencija traženih kriminalaca?" nastavio je moj otac. Uzdahnuo sam. Vitalij i Kostantin to jutro su nekako misteriozno nestali iz kuće, a ja sam morao trpjeti jezikovu juhu preko ekrana. Papci.

"Pa nismo ni mi sveci, oče", zarežao sam. 

"Ne petljaj nju  i nas!" 

"Žalim, oče. Već sam se spetljao s njome i ne mislim ju ostaviti pa čak i da je najgora žena na ovom svijetu. Također ne želim ni da tako pričaš o njoj jer će ta djevojka biti moja buduća žena, stoga se odnosi s jebenim poštovanjem prema njoj!" pobjesnio sam. 

"Javno ću te se odreći!" 

"Napravi što god želiš." Slegnuo sam ramenima dok je bijes gorio u meni. Nisam se zamarao time što je moj otac prijetio da će me se odreći. Vitalija i Konstantina se svakodnevno odricao pa ih eno. Još im tepa i miluje ih kao da su bebe. "Ja mogu bez tebe, oče, ali bez nje ne mogu. Znaš o čemu pričam i znaš da si ti istu situaciju prošao s mamom, tako da ovaj put ja tebi kažem da ne govoriš gluposti. Da, udario sam Pavlenka. Da, poserem se na njegovu politiku i visoku poziciju. I, da, podići ću jebeni rat protiv cijelog svijeta ako bilo tko još pipne u nju. Pomirio se ti s ime ili ne, dao nam svoj blagoslov ili ne, ona je moja. Bit će moja žena, bit će majka moje djece, zato želim da se svi odnosite s poštovanjem prema njoj."

"Kako želiš, samo mi ne dovodi kriminalce u kuću." 

"Neću je dovesti u tvoju kuću. Dovest ću je u svoju kuću", uzvratio sam. "Ustvari, nemam se ja što prepirati s tobom i objašnjavati ti nešto što ti ne želiš shvatiti. Nismo ni mi sveci, na vrhu smo jebenog hranidbenog lanca i budi siguran da ću ja svoju poziciju dobro iskoristiti da je zaštitim." Upirao sam prstom u njega.

Moj otac je suzio svoje oči. Šutio je koji trenutak. Mrzio sam te trenutke kad je moj otac igrao psihološke igre sa mnom. Želio sam u tom trenutku razbijati. Lexi je moja svetinja, a u nju nitko neće dirati, pa čak ni moja obitelj. Mogu ja bez njih kao što i oni mogu bez njih, ali da jedan dan provedem bez Lexi... 

Apsolutno ne dolazi u obzir. 

Postavio se moj otac na trepavice ili počeo histerizirati, neće time ništa postići. Zna on da sam jednako tvrdoglav kao i on sam, stoga ili uzmi ili baci. 

"Želim je upoznati", rekao je. Meni su obrve skočile u nebesa. 

"Sad je želiš upoznati? Čale, zajebavaš li ti to mene?" iskreno sam se pitao. Iskreno sam i njega pitao. 

"Ako je već toliko uzdišeš u nebesa, dovest ćeš je da je upoznam. Možda, ali samo možda ako mi se svidi, zanemarit ću njezinu kriminalnu aktivnost." 

"Jesi li ti jutros popio lijekove? Da nisi preskočio terapiju?" 

"Ne seri, mali. Dovedi svoju djevojku ovdje, a kad procijenim je li dobra za tebe ili ne, dalje možeš uredovati kako želiš."