Bezimena

27.

"Halo?" javio sam se. 

"Gospodine Arkadij?" S druge strane je upitao muški glas. I znao sam kome pripada. "Chris je."

"Reci." 

"Gospođica Bailey", uzdahnuo je. "Desilo se nešto loše."

Istog momenta sam se ustao. "Što?" 

"Ona je bolnici. Pretučena je. Ona..." Još je jednom teško i duboko uzdahnuo. 

"Gospođica je stvarno loše." 

Sastanak je iste minute bio prekinut. Moj brat me gledao. Ja sam gledao u njega. Svi su me gledali. 

"Što joj se desilo? Kako?" zarežao sam u slušalicu. Još uvijek nisam znao sanjam li ovaj šok ili mi se stvarno gubi dah, postajem ljući i...

"Ne znam. Dala mi je slobodan dan i večer. Rekla je da će biti u stanu. U pola devet su me zvali s hitne i rekli da je gospođica kod njih. Odavde vas zovem", sve je brzo ispričao. Polovicu toga ga nisam čuo niti shvatio. Sve što mi je bilo u glavi je Moja djevojka je u bolnici. Pretučena je. 

MOJA DJEVOJKA. 

PRETUČENA. 

"Dolazim prvim letom", rekao sam mu i prekinuo. Vitalij me napeto gledao. Znao je da se nešto dešava. "Sastanak je završen", obavijestio sam sve. "Slobodni ste." 

Pokupio sam svoje papire i krenuo izaći iz dvorane. Odmah sam počeo zvati zračnu luku. "Uzmi naš avion", rekao je moj brat. Pogledao sam ga. Nije morao pitati što se dešava, ali dođavola riječi su same izašle. 

"Bezimena je pretučena. Njezin tjelohranitelj me zvao."

Vitalij je čekao trenutak. "Reći ću Kosti da izvuče snimke iz njezine zgrade."

Kimao sam glavom dok sam se pakirao. Vitalij je zvao pilote. Čuo sam ga kroz maglu. Pogledao sam na sat. Šest sati razlike, petnaest sati putovanja. Tek idući dan rano ujutro ću doći u New York. 

Jebote! Jebote! Jebote! Jebote! 

"Arkadij", pozvao me brat. Strpao sam odjeću koju sam imao u malenom ormariću u uredu u veliku torbu. "Ako ti budem potreban, javi mi. Petnaest sati unaprijed, molit ću lijepo!" 

"Javit ću ti sve. Kostandin neka iskopa sinoćnje snimke i neka mi ih pošalje. Ja ću ih pokazati Chrisu pa ćemo vidjeti tko ju je išao posjetiti." 

Minutu poslije bio sam gotov. Trčećim korakom sam išao hodnikom. Liftom sam se spustio u prizemlje. Brat me pratio. "Ako želiš javi ocu, ali pošto mu se Lexi nikako nije svidjela, ne mislim da će mrdnuti kurcem pa napravi kako želiš." 

Upalio sam auto. Vitalij me gledao kao da mi želi zaželjeti sreću, ali nije ju zaželio. Prije nego što je zatvorio vrata mog auta, rekao je: "Sezona lova još nije službeno krenula." 

'Ko jebe sezonu lova. Spreman sam da pustim krv u bilo koje doba dana, noći i godine ako je Bezimena u pitanju. I samo nek' me netko proba zaustaviti - nisam džabe očev sin. 

***

Nekoliko dana ranije... 

________________

Što li se ovdje desilo? Pitanja se samo redaju. ;) 

Ljubim vas jako! :* <3 <3 

Vaša Thunderstorm27.