ONA PRAVA *Završena*

29 deo

"Sve što trebate je ljubav."- Džon Lenon

Celu noć sam proveo pored Sare, gledajući je kako spava. I dalje sam razmišljao o Avi i non stop gledao u vreme koje je letelo. Kao da sam lupio dlanom od dlan i već je bilo jutro.

Razmišljao sam i o rečima svog oca, sve ono što mi je on ikada rekao mi je donelo samo loše stvari. Ali ovaj put.. Prvi put mislimo isto iako ja to ne priznajem na glas.

Nije mi bio dobar otac, niti ga poštujem kao oca. Ali ga više ni ne mrzim, rešio sam da ga pustim u Sarin život. Možda se i on pokajao, možda će biti dobar deda mojoj sreći malenoj.

Ponekad razmišljam šta bi bilo sa mnom da nisam imao sukobe sa Majklom, možda nikada ne bih otišao iz kuće i ne bih upoznao Emu. I sada kada sve izračunam, neka se sve ovo izdešavalo.

Proklinjem Emu i dan kada sam je upoznao, ali opet imam moju malenu bubicu. Valjda se sve dešava sa razlogom, shvatio sam da moram da prihvatim sve ovo. Kako je tako je.

Dobrih dva sata sam spremao svoje i Sarine stvari, ali i dalje me nešto kopka. I dalje nisam siguran u svoju odluku. Jedva sam se snašao za dve karte za London, ali i dalje razmišljam o svojoj odluci. Oliviji sam poslao poruku da nas dvoje odlazimo i da ću joj isplatiti tri plate unapred jer ipak devojka studira. Ne može tako brzo naći posao, a novac je uvek potrevan. A i bila je dobra dadilja Sari i Sara ju je volela. I uvek kada budemo dolazili ovde, javiću joj ako bude želela da se vidi sa nama. Toliko toga je učinila za mene i moju ćerku, toliko puta je ostajala ovde do kasno, kada god bih ja imao nekog posla, ne bi joj bilo problem da dođe pa makar bilo i tri ujutru.

Nisam ništa ni Sari rekao, msigurno će želeto da se oprosti sa Olivijom, ali neće imati kad. Bilo bi dobro da se probudi jer ne želim da je stavljam pred svršen čin i da se probudi u avionu.

Čulo se zvono i ja sam pošao ka vratima. Otvorio sam ih i začudio se videvši Dejva.

- ,,Šta tebi treba u ovo vreme?"

- ,,Čuo sam od Kristijana da verovatno odlaziš." šokiram se kada ovo čujem, kako Kristijan to može znati?

- ,,Od koga je Kristijan to mogao čuti?"

- ,,Od tvog oca." prevrnem očima, svaka čast Majklu. Kad je pre stigao da obavesti Kristijana.

- ,,I?" upitam ironično.

- ,,Došao sam da se izvinim. Da, spavao sam par puta sa njom. Istina. Nisam to trebao, nisam te trebao ni lagati posle. Ali znaj da sam ti uvek želeo dobro."

- ,,Ako tražiš oprost, nema ga. Možda tj dođem na sahranu kad umreš, i to samo zbog Sare." rekao sam jasno.

- ,,Jasno mi je. Žao mi je što sam i ja jedan od tih koji su ti zaboli nož u leđa."

- ,,Više ništa nije bitno. Budi dobro Dejve, ne želim da se vraćam ovde pre najmanje pedeset godina."

- ,,Misliš na moju sahranu?" Obojica se nasmejemo, nikad mu ne mogu oprositi Emu ali isto tako  smo imali dobrih godina, barem pre Ema. Valjda. Ipak, šta znam šta je on sve uradio još iza mojih leđa.

- ,,Zbogom Dejve." zatvorim vrata i kada se vratim u sobu, zateknem Saru kako sedi i trlja oči.

- ,,Jel to Dejv bio?" potrvdnk klimnem glavom i sednem pored nje.

- ,,Putujemo ujutru. Od sada ćemo živeti u Londonu. Isprva u hotelu, a onda tražimo kuću." kažem pokušavajući da joj dam razlog da bude srećna zbog odlaska u London.

- ,,A Olivija, deka.." zagrlim je i ironično kažem ,,Za deku se ne brini, on uvek zna gde smo mi izgleda. Olivija.. Pa dolazićemo ovde valjda." Kažem nesigurno jer zaista i ne planiram da dolazim ovde, doduše šalio sam se za pedeset gpdina, ali opet ne želim da misli da ćemo dolaziti svake dve nedelje.

- ,,Jel si spremio sve moje stvari?" potvrdno klimnem glavom ,,Sjajno. Ne zaboravimo Mikija." kaže misleći medu koji spava sa njoj.

- ,,Ne bih zaboravio, spavao je sa tobom pa ga nisam hteo dirati." Sara mi pruži malog medvedića rozi boje te ge ja uguram u svoj koder, jee kod nje nema mesta.

- ,,Navići ćemo se i tamo. Bitno je da smo zajedno." kažem joj, a oba me zagrli.

Sara i ja sedimo odmah pored ulaznih vrata na aeodromu, nigde ne vidim Avu i njenu majku, a ostalo je dvadest minuta do poletenja. Nervozno gledam na sat, svakih deset sekundi.

Na Sarinom licu se pojavio blisstavi osmeh i, i pre nego što je stavila ruke na moje oči, znao sam da je to Ava.

Ubrzo je sklonila svoje ruke i ustao sam kako bih je zagrlio. Nismo se dugo grlili, poželeo sam to. Pogledao sam u njenu majku, hvala Bogu, barem nas je podržavala. Barem je tako izgledala.

- ,,Kunem ti se, nisam spavala celu noć. Plakala sam sve vreme. Pitaj moju majku." odmakne se od mene i krene ljubiti Saru.

- ,,Jel i Ava ide sa nama?" upita radosno Sara.

- ,,Ide. Od sada ćemo uvek biti zajedno." uhvatim Avu za ruku.

- ,,Jednog dana ću poludeti zbof tebe. Više ti ne puštam ovu ruku Vilijame, života mi." krene me ljubiti kao Saru malo pre. Sviđaju mi se poljupci, ali se plašim njene majke. Deluje kao da nas podržava, al opet. Ne valaj rizikovati mnogo.

- ,,Sada mi ozbiljno reci, zašto si ovako odlučio? Mislila sam da si ozbiljsn bio."

- ,,Shvatio sam da ako ću sa nekim u ovom životu biti srećan, da si onda to ti."