ONA PRAVA *Završena*

12 deo

"Žudnja je početna tačka svakog dostignuća. Ne nada, ne želja, već oštra pulsirajuća žudnja koja prevazilazi sve." - Napoleon Hil

VILIJAM

Celu noć sam se okretao po krevetu. Ubijale su me reči koje sam rekao Avi i one njene suze. Bio je to težak dan, a onda je došla ona sa onim pitanjima. Jednostavno nisam mogao izdržati ostati smiren. Obukao sam se i otišao na trčanje. Sara još uvek spava, probudiću se pre nego što dođe. 

Zastao sam sa trčanjem videvši dobro poznato lice. Nisam ga video pet godina, ostao je isti. Nije ostario ni dana. Samo je dobio još više sedih dlaka, visina mu je ostala ista, rekao bih. Jedino ako sam se ja smanjio, onda grešim. Nije bio na trčanju, već u odelu. Zasigurno me je čekao ovde, zna da bih ga spalio na licu mesta ako bi mi pokucao na vrata. Pa da mi je otac po sto puta. 

- ,,Šta želiš Majkl?" 

- ,,Došao sam te videti." skinuo je naočare za sunce i sreo se sa očima koje su previše slične sa mojima. A i svakako isti sam on. Zato se i ne volim gledati u ogledalo. Pošao me je zagrliti ali sam se izamkao, Bože svašašta.

- ,,Reci šta imaš. Žurim kući." pogledao sam na sat,, Sara bi se mogla probuditi uskoro.

- ,,Vrati se na svoj posao." 

- ,,Dosta mi je svega, neću se vratiti zasigurno tek sada kada mi ti kažeš."

- ,,Vilijame, dosta je više. Preklinjem te. Dođi jedan dan, i majka te je poželela. Povedi i ćerku. Dokle više da budemo u zavadi?"

- ,,Imaš ti još dece." bio sam drzak. Ja sam mu jedini biološki sin, troje dece je usvojio. Uvek ih je gledao bolje nego mene. Nije mene zanimala policija i sve ovo. Prvo sam otišao u vojsku i dok sam završio već sam mogao stojati na svojim nogama. Vojska me je promenila. Onda sam studirao kriminalističko. Samo da budem daleko od njega. I za vreme studiranja upoznao Emu, jedina loša stvar koja mi se desila od kada sam otišao od kuće. Dešavalo se mnogo toga ali nije bilo ni blizu loše koliko sve ono što sam proživljavao kod Majkla.

- ,,Ma daj.." bio je ironičan ,,Ti si moja krv." prevrnuo sam očima i krenuo trčati ka kući. Pričao je nešto, ali se nisam želeo okretati.

- ,,Tata, neko zvoni." izašao sam iz kupatila gde sam pravio kupku za Saru. RUke su mi bile mokre te sam uzeo peškir i brisao usput. 

Otvorio sam vrata i ugledao Nikolasa, izašao sam napolje da proverim da negde nije Majkl. 

- ,,Uđi, uđi." bio je zbunjen jer sam gledao napolje, ali je ušao.

- ,,Moramo da razgovaramo."

- ,,Reci." stojali smo u predsoblju kuće, nema potrebe da sedimo, da ga služim pićem i slično.

- ,,Samo mi ti možeš pomoći." zvučao je očajno.

- ,,Prvo mi reci šta imaš sa mojim ocem." gledao mebledo, očigledno ne zna ko je moj otac. 

- ,,Ne razumem te."

- ,,Majkl Roberts?" izdahnuo se te se uhvatio za glavu. 

- ,,Verovatno je on za sve odgovoran. I kako je on uopšte tvoj otac?"

- ,,Nije, odrekao sam ga se." ispravim ga.

- ,,Kako god. Optužuje me da sam rasturio brak njegovom sinu, ja tog čoveka ni ne znam."Eh, šta sve Majkl radi za svoju decu. 

- ,,Pa jesi li?" upitam ga ozbiljno.

- ,,Moja žena i ja nismo baš uvek funkcionisali najbolje, bilo je tu nekih afera.. Ali kakav brak ja da rasturam nekome, lupeta gluposti." nasmejao sam se. Šta sve neću čuti od njega.

- ,,Čestitam." bio sam ironičan ,,Šta mogu da uradim za tebe?"

- ,,Ispričaću ti baš sve, ali moraš mi pomoći da se izvučem iz ovoga. Platiću koliko god treba."

- ,,Važi, samo poželi. Idi beži bre, rešavaj sam svoje probleme." otvorio sam mu vrata.

- ,,Da jednog dana dođeš u istu situaciju, pomogao bih ti." gledao je u Saru koja je u međuvremena došla ,,Zbog tvoje ćerke."