ONA PRAVA *Završena*

21 deo

"Hrabrost se nalazi na neočekivanim mestima." – Tolkin

AVA

,, Vidimo se sutra, zar ne?" upita me Vilijam dok pričamo preko telefona. 

- ,,Naravno." odgovorim nasmejano, ali moj osmeh nestane kada ugledam svog oca kako beznadežno sedi, zavaljen u fotelji naše dnevne sobe. Izgledao je kao da su mu sve leđe potonule. Flašu alkohola je držao u ruci i s vremena na vreme nagnuo i popio koji gutalj. Kravata mu je bila neuredno nameštena, a njegova faca je govorila kao da je on mrtav čovek koji diše. Prekinula sam vezu Vilijamu i ostavivši svoju jaknu i torbu na cipelarnik, potrčala sam ka ocu i obgrlila ga sa leđa. 

- ,,Tata, šta ti je?" upitala sam zabrinuto.

- ,,Žao mi je Ava."

- ,,Zašto?" izdahnuo je te ustao pa se okrenuo ka meni. 

- ,,Nisam ti bio dovoljno dobar otac." prevrnem očima, to su gluposti.

- ,,Tata, ne lupaj gluposti svega ti." 

- ,,Istina je." 

- ,,Otkud ove reči iznenada?" 

- ,,Pričao sam sa Vilijamom." nasmeje se blago jer zna za nas dvoje.

- ,,I?"

- ,,Za mene nema nade." počela sam da odmačinjem glavom. Moj otac i zatvor? Ne želim da verujem u to.

- ,,Ja ću pričati sa njim, nemoguće je prosto."

- ,,Ava, prestani se tako ponašati. On je u pravu. Sam sam kriv za neke stvari." prevrnula sam očima i otišla u svoju sobu. Prosto nemam volje da se raspravljam sa njim. 

Majka me je čekala u mojoj sobi i brzo sam joj potrčala u zagrljaj. 

- ,,Sve će doći na svoje sigurna sam." govorim joj da je tešim, ali zapravo ni ja sama ne verujem u to. 

Budi me zvuk telefona, zatvorenih očiju se javljam jer je jako rano. Ne znam ko me ima zvati u ovo vreme. Nisam ni proverila ko je, već sam se samo javila. Iznenada sam se rasanila kada sam začula majčin plač. 

- ,,Otac ti je doživeo nesreću i uradio je to svesno." prekinula sam vezu i samo gledala u jednu tačku. Sve one reči od juče.. 

Nisam imala suze, osećala sam preveliki bes i krivila Vilijama. Želela sam da mu svašta kažem i ubrzo sam se obukla i uputila ka njemu nije me zanimalo što je ovako rano. 

Kucala sam par minuta, i najzad je Vilijam otvorio ruke koje su mu bile u sapunici. 

- ,,Ava, otkud ti ovako rano? Uđi, perem kosu Sari. Prosula ej sok po kosi sinoć, haos." ušla sam i zatvorila vrata.

- ,,Moramo da razgovaramo." Bila sam hladna.

- ,,Važi, samo da isperem Sari kosu.." krenuo je niz hodnik.

- ,,Moramo odmah da ragovaramo." povikala sam, zbunio se ali zastao.

- ,,Reci?"

- ,,Šta će biti sa slučajem mog oca?" 

- ,,Ava, ja tu ništa ne mogu da učinim." rekao je smireno, a ja sam se zbog toga još više iznervirala. Sve se jebeno desilo zbog njega. 

- ,,Možeš da uđeš u našu kuću kao vozač i prikupljaš podatke o nama, ali ne možeš ništa da učiniš da mu pomogneš dok govori da nije jedini krivac. Je l?" rekla sam malo glasnije. Obrisao je ruke od peškir kojeg je držao u ruci. 

- ,,Ava, prvo, nemoj da se dereš. Sara je tu. Drugo, sam je kriv za svoje postupke." 

- ,,Moja najveća greška je ta što sam dozvolila da mi se približiš." izvikala sam se za njega, a on kao da je čekam da završim pa da me sahrani rečima.

 - ,,Ava, mi smo završili. Gubi se." Bila sam previše besna ali su me bolele ove njegove reči i to što je vikao na mene.

- ,,Ostavljaš me sada kada si mi najpotrebniji?" Vilijam je krenuo da se smeje, od muke. Popizdeo je od muke i samo čekam kada će me isterati iz kuće.

- ,,Ti si obična klinka koja ne vidi dalje od nosa. Nisi ti za mene." nisam mogla zadržati suze, on je uvek pričao da on nije dobar za mene, a sada mi govori da ja nisam dobra za njega. To je velika razlika. A još sve to sa ocem, nisam izdržala.

- ,,Kada si dobio ono što si želeo, ostavljaš me. Zar ne?" rekla sam ovo, znajući da ću se kajati i da u dubini duše ovo ne mislim. 

Vilijam je poludeo, nije više mogao da ćuti i da me sluša. Pribiome je uz zid i stegao mi vilicu kako više ne bih ništa pričala. 

- ,,Bolje da sam poginuo na licu mesta nego što sam došao u vašu kuću i zaljubio se u tebe. Nisi ništa bolja od nje, od svih." nije ličio na sebe, on koji je uvek smiren u sekundi je poludeo i ščepao me. Vilica me je bolela ali nisam marila, a vala nije ni on. 

- ,,Bolje." promumla sam.

- ,,Tata.." vikala je Sara iz kupatila. Kao da je njen glas doprinuo da se on smiri. Pustio me je.

- ,,Gubi se iz moje kuće." rekao je najsmirenije moguće i okrenuvšivši mi leđa otiša ka Sari.