ONA PRAVA *Završena*

22 deo

"Velika je snaga u onoga čoveka koji ume da prećuti i onda kada ima pravo." - Lav Tolstoj

VILIJAM

Prošlo je par dana od Avinog i mog skandioloznog kraja. Stalno mi je u mislima, želim da joj se izvinim za neke stvari koje sam izgovorio. Ne smatram da je u pravu, šta više, smatram da smo nas dvoje završili. Ali isto tako smatram da joj se moram izviniti jer ipak ona je dete samo, ona ne može da nastavi svoj život posle svega onoga što sam joj rekao. Moram da joj objasnim da nije sve baš tako, da bi ona prestala da veruje u sve ono što sam rekao. Počeo sam da osećam tu krivicu kada sam sledećeg dana saznao šta se desilo Nikolasu. Znam da je izašao iz bolnice i da je sada dobro, ali šta koji đavo pokušai da se ubiješ. Pa i Ava od sedamanaest godina bi se borila, ne bi izabrala najlakši način. 

Poslao sam Avi poruku da moramo da razgovaramo i da dođe kada god želi. Sara je došla do mene i stavila mi ruke na oči.

- ,,Pogodi ko je." povikala je.

- ,,Boga mi ne znam." kažem ironično, a ona onda pusti ruke te me zagrli. 

- ,,Kada će doći Olivija?" 

- ,,Danas si sa mnom ceo dan." kažem veselo, a ona krene da vrišti oid sreće. Stavim ruke na uši jer je zaista grozno slušati taj vrisak ,,Dobro je Saro, ne želiš valjda da ogluvim tatino?" Sara krene kucait u drvo, od koga je to dođavala videla?

- ,,Kada će doći Ava." Sve mi je jasno, od koga bi ona videla ako ne od šašave Ave koja veruje u te gluposti. 

Nakon nekog vremena je došla i Ava, prvo smo oboje samo ćutali i onda je ona iznenada progovorila. 

- ,,Žao mi je, poludela sam zbog oca i krivila tebe. Oprosti mi, molim te." uhvati me za ruke, ali ja izvučem svoje ruke iz njenih.

- ,,Ava, naše poglavlje je završeno." Ava se snuždi, ali vidim da je svesna šta je uradila. Ja verujem da se sve dešava sa razlogom i zato mislim da je ovo dobra odluka.

- ,,Nisi zaslužila neke moje reči. Žao mi je zbog toga." 

- ,,Hoćeš li mi ikad ispričati šta je bilo sa tvojom ženom?" odmaknuo sam glavom, ne želim to.

- ,,Bolje ne Ava."

- ,,Poistovetio si me sa njom.." rekla je snuždeno, to nisam trebao nikako da uradim jer da je Ava starija i da sa njom imam Saru i da je ona ista ovakva osoba, nama ne bi bilo kraja nikada. Siguran sam u to. Ali, ja posle Eme više nisam ista osoba. Ava je u neku ruku dete još uvek, nesvesna nekih stvari. Zato mi zasigurno ne možemo uspeti.

- ,,Slušaj.. Rekao sam to u besu. Ti i ona.." Nisam znao kako rečima da kažem sve ono što želim. Vrata su se začula i Sara je povikala da će ih ona otvoriti i dopustio sam to. 

- ,,I?" upitala me je očekivajući da završim rečenicu.. 

- ,,Vilijame, jel ovo naša ćerka?" okrenuo sam se i ugledao Emu. Sara je odmah potrčala kod mene.