ONA PRAVA *Završena*

11 deo

"Teško onom ko hoće da u ljubav unese iskrenost." - Žorž Sand

AVA

Majka i ja smo samo stojale ukipljenje u mestu. Jednostavno nismo znale šta da kažemo. Moj otac umešan u korupciju? Nije moguće, ali ga je Vilijam optužio a on se nije branio. Izdahnula sam rešivši da prekinem tišinu.

- ,,Tata, šta se desilo?" Tata mi je prišao i jako me zagrlio. 

- ,,Da li mi veujete?" gledao je u mene i majku, obe smo klimnule glavom i obe smo mu verovale. Ne znam šta se dešava, ali ono što znam je to da je moj otac za mene i majku najbolji muškarac na svetu. On je heroj mog detinjstva. I taj heroj ne može da ispadne negativac sada, ne može. Sigurna sam u to.

- ,,Objasni nam sve, molim te." rekla je majka slomljeno.

- ,,Uvalio sam se u nešto što ne treba, ali nisam najveći krivac i daću sve što treba dato ispravim. U redu?" majka je izvukla svoju ruku iz tatine i otišla uz stepenice. Jako sam ga zagrlila. 

- ,,Molim te, tata, reši to šta imaš. Ne želim te izgubiti."

- ,,Nećeš. Molim te da ne brineš ni o čemu, uživaj u životu. Ne pitaj meništa više oko ovoga. Samo uživaj i budi mi srećna." 

- ,,Tata, ne znam koliko ću uspeti u tome. Ništa ne može biti isto." odmakla sam se od njega te smo oboje seli na ugaonu.

- ,,Znam, sve znam. Samo te molim da se ne brineš oko ovoga i ne misliš o tome." klimnula sam glavom te ustala.

- ,,Okej, idem sada. Kao što si rekao, nastavljam svoj život." nasmejao mi se blago.

- ,,Ja idem da objasnim situaciju tvojoj majci." 

- ,,Neće ti lako oprositi." i ne bi trebala, okej ja sam valjda dete još uvek, nam veze što je krio od mene. Ali takođe je krio i od svoje žene. To nije baš lako oprostiti. 

Sedela sam na stepenicama Vilijamove kuće i čekala da se pojavi. Ima mnogo toga da mi objasni. Njegov auto nije bio tu, samo sam čekala da dođe. Viđala sam Sarinu, pretpostavljam, dadilju kako katkad izlazi na prozor i proverava da li sam tu. Čim sam videla kako Vilijamov auto kako ulazi u dvorište, ustala sami naslonila se na ogradu terase. 

- ,,Otkud ti ovde?" upita me začuđeno. Smrknut je, nešto se desilo. 

- ,,Čekala sam te." stao je naspram mene da razgovaramo.

- ,,Hladno je, hoćeš da uđemo unutra?" odmahnula sam glavom.

- ,,Koji je tvoj pravi posao?" bila sam direktna, glas mi je bio hladan poput noža.

- ,,Ja sam privatni detektiv." nasmeje se cinično te doda  ,,Više nisam, tačnije. Dao sam otkaz." 

- ,,Moj otac nije kriv. Znam to." 

- ,,Ava, ne želim da pričam sa tobom o tome. Preko glave mi je svega." samo je prošao pored mene i krenuo da se penje uz stepenice. Oči su mi se nakuple suzama. 

- ,,Zar ne misliš da mi duguješ objašnjenje?" okrenuo se.

- ,,Ne mislim. Ja ni u jednom trenutku nisam tebe povezivao sa ovim, prosto je tako kako je. Žao mi je." rekao je hladno, daleko je od toga da mu je žao. On krivi mog oca, uverena sam u to.

- ,,Mislila sam da ti i ja imamo nešto." iznervirala sam ga, sjurio je niz stepenice i jako me stisnuo za ruku u predelu šake.

- ,,Šta si mislila da imamo? Ljubav?" bio je ironičan.

- ,,Pusti mi ruku, boli me."

- ,,Odlazi Ava, ne dugujem ti ništa." naglo mi je pustio ruku, nisam uspela suzdržati suze.

- ,,Mislila sam da smo prijatelji ako ništa drugo."

- ,,Ja nisam dobar prijatelj za tebe."

- ,,Ja tako ne mislim." bila sam drska.

- ,,Ava, gubi se odavde." više nisam mogla da se suzdržim i vikala sam na njega ,,Samo jebeno želim da znam kako si mogao da dozvoliš da se vežem za tebe, znajući da si jebeni detektiv koji će uništiti moju porodicu?"

- ,,Tvoj otac vas je sam uništio. Nisam ga ja terao da krade od ljudi. Da te moje oči više ne vide Ava. Gubi se odavde!" urlao je na mene. Nisam želela da idem, i to ga je izbacilo iz takta. Inatila sam se. Uhvatio me je za ruku i vukao za sobom do kapije, Kada više nisam bila na njegovom posedu, zatvorio je vrata kapije te zaključao istu rekavši ,,Jel vidiš kakav sam ja čovek? A sada idi plači i posvećuj mi citate na fejsbuku ili kako već vi tinejdžerke radite kada vam neko slomi srce."