ONA PRAVA *Završena*

14 deo

"Kad ljubav hoće da govori, razum mora da ćuti." - Baruh de Spinoza

Non stop se igra sa mnom, nisam mogao da izdržim taj pritisak i poljubio sam je. Ne mareći za svoje principe, samo sam išao željom. Nisam mario baš ni za šta, žudim za njom i dao sam sebi oduška. 

Ava se samo odjednom odvojila od mene i vratila na svoje mesto. Gledao sam bledo. Osećam se iskorišćenim sada. 

- ,,E, pa sada ja ne želim." kaže zavodljivo uz smeh. Ne znam šta reći, izgubio sam glas u ovom trenutku ,,A sada moramo da požurimo jer kasnimo." spremao sam se nešto reći no pretekla me je ,,Kasnimo Vilijame, kasnimo."

Bez reči sam upalio auto i krenuli smo. Samo mi se vrtelo u glavi ono što se dogodilo i kajao sam se. Bilo mi je lepo, ali sada se kajem. Doduše, opet bih isto uradio. Katkad bih pogledao u Avu, raste kao testo. Iskren da budem i treba, zeznuo sam sam sebe. 

- ,,Škola?"

- ,,Gde bi dete drugo pa i išlo?" Ovo mi radi namerno, ali tako mi i treba. Popela se na sedište i poljubila me u obraz. Crni Vilijame, na šta si spao. Da se dete igra tobom i da ne možeš da igraš po svojim pravilima.

- ,,Kakav si ti Bog lepote bre." Koliko je puta rekla da sam lep, iako ne verujem u te gluposti, ne bih se čudio da me i urekne. 

- ,,Ti si lepša od mene." Bože kakva je ovo glupost, kao neki tinejdžer se osećam. 

- ,,Nisam. Debela sam." prevrnuo sam očima.

- ,,Ava, ne lupaj gluposti." Povukla je svoju duksericu i pokazala stomak rekavši ,,Nije ravan." zatim je svukla duksericu. Izdahnuo sam. Nije bio skroz ravan, ali nije bio ni daleko od toga. Sve se može rešiti vežbom, ne razumem zašto mora da mi pije krv. 

- ,,Kako ti imaš ravan stomak?" 

- ,,Stalno sam u pokretu, šta znam. Jedem jednom na dan i tako."

- ,,To je to. Imam i ja da jedem jednom na dan." kaže ponosno. 

- ,,Ne lupaj glupsoti, ja nemam vremena za jelo. Uostalom mlada si još uvek." 

- ,,Neka, neka." 

- ,,Vidi završi u bolnici ako možeš." kažem ironično.

- ,,Došao bi da me vidiš?" odmahnem galvom ,,Znam da bi, ne izvlači se." 

Kada smo stigli ispred škole, Ava je izašla bez pozdrava. Slučajno sam pogledao i video da joj je ispao telefon. Uzeo sam ga i krenuoza njom. Sustigao sam je na poloviniškolskog dvorišta i pružio joj telefon. 

- ,,Zaboravila sam?" pitala je, a ja sam klimnuo glavom ,,Hvala ti." Spazio sam kako me njene drugarice gledaju i gurkaju se međusobno. Približio sam se Avi i šapnuo joj ,,Vidiš kako me gledaju. Pazi se ti." zakikotala se. Zna ona da me samo ona zanima. Sve vreme do poljupca nije bila sigurna, ali nakon što sam je poljubio igraće se kako želi. Zato i ima ovoliko samopuzdanja, zato i želi da se igra sa mnom. 

- ,,Mator si ti za njih." kaže podrugljivo, kao da je ona moja vrsnica.

- ,,Za tebe nisam?" oči joj sijaju dok je gledam, ali vala i moje.

- ,,Ja sam nešto drugo." I bila je. Bila je nešto drugo, nešto posebno. Nešto što ne bih smeo i nešto što želim iako mi pamet govori da to ne radim. Ona je ono nešto zbog čega idem protiv svojih principa, pameti. Ona je greška. Ali u neku drugu ruku, greška koju bih rado iznova i iznova ponavljao.