ONA PRAVA *Završena*

15 deo

One koje volim, volim u svakom njihovom stanju" - Meša Selimović

AVA

Časovi su se završili. Napokon. Odličan sam učenik i imam previše obaveza. Nekako sam oduvek bila mirno, povučeno i marljivo dete. Nikada nisam želela biti jedna od onih koji se svađaju sa profesorima i slično. Ne jer me ne nerviraju, već iz prostog razloga jer ja to nisam. Nisam osoba koja bi se svađala sa profesorom, daleko sam ja od zlata. I mene usto nerviraju profesori, i škola i sve, i naravno da se smejem svađama između profesora i nekih učenika u mom odeljenju, samo ja sebe ne bih mogla da zamislim tako. Rekla bih im svašta, ali se suzdržim. I volim to kod sebe. Mina i Kristen me vuku za sobom, toliko sam smorena. Nekako, njih dve jesu moje drugatice i bitne su mi. Samo, ja ne znam.. Nekako sam se uvek osećala da ne pripadam tom društvu. Nije mi prijatno sa njima. Dosadni su mi njihovi razgovori jer se svode na to lajkovao je sliku, nije i slično. I sa prethodnim momcima je kod mene sve bilo direktno, ho'eš nećeš zbogom. Ima ko hoće ako ti nećeš, nikada me nije zanimalo to da li je lajkovao nekom tamo sliku ili ne. Baš me briga za to.

Moj osmeh se pojavi na licu kada izađem iz škole i vidim da me Vilijam čeka.

- ,,Slušaš li ti nas, Ava?" upita ljuto Kristen. Nasmejem se te ih zagrlim.

- ,,Žurim. Vidimo se." Krenem sa osmehom ka Vilijamu, čujem kako se bune iza Kristen i Mina, ali ne okrećem se više.

Stanem naspram Vilijama, u premišljanju da li da ga zagrlim ili ne. Osvrnem se na kratko oko sebe, previše ljudi je tu. Samo mu se nasmejem te sednem napred. Nisam ga zagrlila, ne jer se plašim mišljenja ostalih, već zbog njega. Ne znam kakav je njegov stav o tome. Ne želim biti nepromišljena. 

Ubrzo smo krenuli te sam ja pustila muziku i otvorila prozor iako je napolju prehladno.

- ,,Zar ti neće biti hladno?"

- ,,Vilijame, moram te nešto pitati." odvežem se, podignem noge na sedište te se okrenem ka njegovom pravcu.

- ,,Pitaj." pokazuje mi na pojas da se zavežem, coknem ustima u znak da neću.

- ,,Da li bi se naljutio na mene da sam te malo pre zagrlila pred svima?" Vilijam uzdahne.

- ,,Zar ne misliš da bi to bilo loše, po tebe?" upitno sam ga gledala. Što po mene?

- ,,Ne razumem te."

- ,,Ja sam stariji od tebe. Zar se ne brineš o tome šta će ko reći." zakikotala sam se. Uplaši me čovek.

- ,,Ja nikada nisam marila za to šta će ko reći, i iskreno mislim da niko nema pravo ništa da kaže. Mene ne zanima šta drugi ljudi rade, tako da nikoga ne treba zanimati moj život." kažem ozbiljno, a Vilijam se krene smejati.

- ,,Ava, ovaj svet tako ne funkcioniše. Nikoga ne zanima šta bi ti uradila na njihovom mestu, oni će uvek raditi šta žele."

- ,,To je nepravedno. Ako ja nikoga ne osuđujem, nije fer da iko mene osuđuje. I zašto me može osuđivati uopšte?"

- ,,Može mene, ali ja sam i navikao. Ne brini." kaže kroz smeh.

- ,,Ja ti stvarno kažem." stigli smo ispred moje kuće, Vilijam je očekivao da ja izađem.

- ,,Dobro. Vidimo se."

- ,,Vilijame, na čemu smo mi?"

- ,,Šta će tebi čovek koji ima dete i koji je razveden Ava? U tvojih sedamnaest godina?" prevrnula sam očima. Opet on o istome.

- ,,Meni to nije bitno." približila sam se te ga poljubila. Uzvratio mi je poljubac, bila sam srećna. Odmakla sam se od njega da uzmem svoje stvari i izađem i videla sam svoju majku kako gleda u našem pravcu. Po njenoj faci mi je bilo jasno, videla nas je.