ONA PRAVA *Završena*

1 deo

Mladost je sretno doba u kome čovek počinje verovati u sebe, 

a još nije prestao verovati drugima - Ivo Andrić

- ,,Vilijame." Okrenem se i vidim Dejva, mog najbljeg prijatelja i partnera. 

- ,,Kiša danas baš lepo pada." Kažem ironično, Dejv zna koliko mrzim kišu. Ko je uopšte i može voleti..

- ,,Novi posao. Nikolas, došlo je vreme i na njega." baci mi fasciklu na sto te doda ,,Bićeš vozač." prevrnem očima, kada se trebamo približiti nekoj porodici u ovom našem poslu, mi postajemo sve ono što im treba. Konobar, vozač, advokat, pa čak i klaun za rođendansku zabavu dece. Od svega toga najviše mrzim biti vozač, moram da slušam neke bolesne pesme koje vole oni slušati. I uopšteno, ceo dan im poklanjam da bih ih dovezao i odvezao do neke najkraće prodavnice odeće, pogotovo ako su žene u pitanju. A ako budem vozač mušklarca, onda ceo dan provodim sa njima jer oni po ceo dan nisu kući. Svedočim tome kako varaju ženepa se nekad poigram i slikam te pošaljem njihovim ženama. 

- ,,Zašto uvek meni zapadne to?"

- ,,Ti to najviše voliš." kaže ironično, njemu uvek zapadne nešto kratko. Ja ću izgubiti par nedelja ovde.

- ,,Kako da ne, čiji ću vozač biti?"

- ,,Nikolasove ćerke, nešto najvrednije u njegovom životu. Vozićeš je do škole pa nazad, ne mislim da ćeš se puno mučiti ovog puta."

- ,,Super, samo mi je falila neka klinka u pubertetu koja će da ceo put priča sa drugaricom i da joj se žali što je samo ona devica dok sve njene drugarice nisu ili obrnuto." kažem šizično, to mi je bilo najgore od svega. To je bilo prošle godine, bio sam lični vozač žene koja je krijumčaila oružje i često se dešavalo da vozimi njenu ćerku zajedno sa njom, pa se devjčica žalila majci što sve drugarice imaju dečka samo ona ne. U petnaest jebenih godina je to njen problem zbog kog plače, koji đavo.

- ,,Zaista se to dešavalo?" upita začuđeno Dejv.

- ,,Ništa me ne pitaj." 

- ,,Ako ovaj put bude nešto slično, ponudi se da rešiš problem." prevrnem očima.

- ,,Verovatno ću voziti neko dete, ne lupaj gluposti." 

- ,,Pa ne znam koliko ima godina, ali mislim da nije dete kao dete."

- ,,Jok nije." kažem ironično i sada Dejv prevrne očima.

- ,,Da, zasigurno ćeš je smatrati detetom jer su za tebe i osobe od dvadeset godina deca."

- ,,Pa jel nisu? Jel može isto da razmišlja osoba od dvadeset i osoba od trideset godina?" Dejv je ozbiljno počeo da se nervira, dobro mlađi je od mene par godina i malo je ženskaroš ali ja imam skoro 30 godina, ne priliči meni da gledam neke klinke kao on.

- ,,Teško Sari kada odraste, ona neće imati dečka do dvadeset pete" kaže ironično, a ja se samo nasmejem. Nije baš tako. Ne kažem da tinejdžerka od šesnaest/ sedamnaest godina ne treba imati dečka, samo prosto treba imati nekog svojih godina. To je poenta svega.

- ,,Ne brini se ti." uzmem onu fasciklu i svoj kaput sa ofinjgera te krenem izlaziti ,,Za danas završavam. Srećno u trećoj smeni." potapošem ga po ramenu i izađem. 

Celu noć sam proučavao Nikolasa, moraju da mi veruju i to baš da mi veruju kako bih mogao da ulazim u svaku prostoriju u kući te postavim bubice. Video sam i skicu kuće, ima dosta prostorija. Stanem ispred ogledala te otvorim fijoku sa satovima te uzmem bilokoji pa stavimna ruku. Na vratima se pojavi Sara, tekje sedam sati. prerano je ustala. Uzmem je u naručje, a ona krene trljati okice od spavanja.