ONA PRAVA *Završena*

20 deo

"Ljudi nisu zatočenici sudbine, nego zatočenici vlastitog uma." – Frenklin Ruzvelt

VILIJAM

Počeo sam se nervirati dok čekam Avinog oca u jednom od lokalnih kafića. Popio sam tri kafe dosada, i ako budem naručio još jednu komiraću se zasigurno jer nisam ljubitelj kofeina.

Na svakih par sekundi bih gledao u sat, vreme kao da stoji dok čekate onoga ko kasni. Ja sam uvek tačan kao sat.

Taman što sam hteo krenuti, začuo mi se telefon. Ponadao sam se da zove Avin otac, ali još više sam se obradovao videvši njenu sliku na svom telefonu.

- ,,Halo?" kažem sa blagim osmehom, Bože bes je nestao.. Imam osećaj da mogu još satima čekati.

- ,,Šta radiš?" u pozadini se čuju vrištanje i smeh, pretpostavljam da je u školi.

- ,,Čekam tvog oca." kažem smieno, neću da joj kažem da me budući tast jako nervira.

- ,,U vezi korpucije?" tiho šapne, ali je razumem.

- ,,Ava, ne možeš da pričaš o takvim stvarima preko telefona. Postoji mogućnost da i tvoj telefon prisluškuju."

- ,,Kako god. Ja znam da moj otac nije kriv." ne želim da joj slomim srce, ali itekako je kriv.

- ,,Dobro. Kako si ti?"

- ,,Srećna sam jer si mi rekao volim te. Ipak je to prvo volim te."

- ,,Tebe usrećuju nebitne stvari. Još hiljadu puta ću ti reći volim te. I za par godina će ti to volim te biti i nebitno u neku ruku." ksžem te se nasmejem jer i jeste tako. Ona je u tim godinama da joj stvarčice poput volim te i te slatke rečenice život znače. Kada dođeš do tih nekih goduna, to volim te i postane svakodnevnica ako živiš sa nekim ko te zaista voli.

- ,,A je li? Šta tebe to usrećuje?" Vidim na vratima njenog oca, te iskoristim priliku da joj ne odgovorim na to. Iako je očigledno ko mene usrećuje.

- ,,Moram sada prekuniti, tvoj otac je došao." odmah sam prekinuo izgovorivši ovo.

Po njegovoj faci sam zaključio da nešto nije u redu. Seo je preko puta mene, nisam zapitkivao. Čekao sam da sam počne da priča.

- ,,Ti si u vezi sa mojom ćerkom?" potvrdno sam klimnuo glavom. Nisam imao potrebu da lažem ili nešto drugo.

- ,,Mislim da je bolje da kasnije pričamo o tome jer imamo važnijih stvari o kojima trebamo razgovarati."

- ,,Moja žena je srčani bolesnik. Nemoj da ti se dogodi slučajno da se igraš sa mojom ćerkom."

- ,,Nisi brinuo o svojoj ženi kada si krao od naroda." lupnuo je rukom od sto, a ja sam se cinično nasmejao. Šta znači ljudima da lažno morališu. Okej, ne ponosim se baš situacije u kojoj se nalazim. Oni mene ne poznaju, ali ne želim da mi prodaje neke priče o bolesti svoje žene i da se brine oko toga. Trebao je da misli o tome onda kada se upleo u ilegalne radnje.

- ,,Meni je Ava najbitnija i ozbiljan sam po to tom pitanju." Ne želim da dužim oko ovoga, samo sam klimnuo glavom te prešao na glavnu temu.

- ,,Pitanje je trenutka kada će te zakucati na vrata i tebe odvesti u zatvor, a tvoju ženu i ćerku izbaciti iz kuće."

- ,,Preneo sam kuću na Avu."

- ,,Pametno." rekao sam kratko te nastavio ,,Ko je još u ovom poslu. Ne možeš pobeći od ovoga. Kada te budu ispitivali, sarađuj i pričaj samo istinu jer se na kraju ta istina uvek sazna."

- ,,Zar ne postoji način da izbegnem ovo?"

- ,,Ne. Ovo će se izdešavati brzo, ipak to radi čovek kome si se baš zamerio izgleda."

- ,,Ja nisam imao ni sa kim probleme."

- ,,Ne znam ja. Uglavnom, ja za tebe ništa ne mogu da učinim. Nit sam sudija nit išta. Svakako više i ne radim na onom mestu. Ali ono što ti mogu reći je to pošalješ ćerku i ženu dakeko. Kada se sve sazna i mediji će biti obavešteni. Ne želiš da proživljavaju linč zbog tebe?" klimnuo je glavom te ustao pruživši mi ruku.

- ,,Ja ću uraditi sve da ostanem ovde. Zatvor nije za mene." prevrnuo sam očima, šta priča ovaj? Njega ni Bog ne može spasti od mog oca, ko zna kakve sve dokaze ima ludak.

- ,,Slaću ti pisma u zatvor, ne brini. Nisi sam." kažem sprdajući ga, nemam ja osećanja za takve poput njega bio on Avin otac ili ne.