ONA PRAVA *Završena*

24 deo

"Naučio sam da hrabrost nije odsustvo straha, nego da je to pobeda nad njim. Hrabar čovek nije onaj koji se ne oseća uplašeno, nego onaj koji nadvlada taj strah." – Nelson Mandela

- ,,Šta pokušavaš ti?" upita me ljuto Ema dok otključavam vrata moje sobe.

- ,,Da li znaš zašto si se vratila ovde?" gledala me je širom otvorenih očiju, a ja sam dodao ,,Zato što si nekako saznala da sam srećan i dam te zaista precrtao. Tačno je ono što kažu da ljudi žele vratiti nešto tek onda kada ga izgube." slegao sam ramenima i izašao i zatvorio vrata sobe. Polako sam se nagnuo na zid i razmišljao o svemu što se tu desilo. Emu zasigurno ne zanima Sara, pokušala se provući, nije uspela. Ponizio sam je i sada će se ponovo izgubiti.

Shvatio sam da Sara viri iz dnevne sobe, nasmejao sam se blago te joj prišao sa druge strane zida i uzeo je u naručje.

- ,,Jel ti ti mene špijuniraš?"

- ,,Čini ti se." kaže opušteno.

- ,,Saro." rekao sam ozbiljno te je polako vratio na pod. Čučnuo sam kako bismo se gledali ravno u oči tog razgovaramo.

- ,,Tata, jel ono moja majka?". klimnuo sam glavom da jeste, a onda nastala neprijatna tišina. Ne želim da je lažem, Ema je došla. Sara je dete da shvati kakva je ona, i ne mogu da joj povredim osećanja lagajući je ili joj braniti da viđa majku. Ukoliko Sara želi da viđa svoju majku i ukoliko se Ema složi, neću imati problem sa tim. Samo zbog Sare jer sam shvatio da ne mogu još dugo da je zavaravan sa pričom o majci.

Ema je izašla iz sobe, bila je obučena kao onda kada je došla, s'tim da je u ruci imala onaj novac koji sam joji ja dao. Na moje oči ga je stavila u džep od jakne. Sara joj je potrčala u zagrljaj, ali ju je Ema odgurnula od sebe.

- ,,Ti nisi moja ćerka." rekla joj je ogorčeno te krenula izlaziti iz kuće. Odmah sam došao do Sare i pomogao joj da ustane. Lice joj je bilo mokro od suza.

- ,,Zašto me ne voli?" zagrlio sam je.

- ,,Vraćam se odmah." ustao sam i potrčao za Emom koja je već izašla iz kuće.

- ,,Stani, razgovarajmo na kratko!" prevrnula je očima i okrenila se.

- ,,Šta je?"

- ,,Zašto si ovo uradila? Koji đavo si i dolazila uopšte?"

- ,,U problemima sam do guše, alli ti mene mrziš. Videvši da mi nema pomoći od tebe, idem svojim putem. A što se tiče deteta, to je svakako samo tvoja ćerka Vilijame." rekla je bez imalo emocija u glasu i ponovo sam se iznervirao. Kako može ds bude takva osoba jebeno, da tako bez ikakvog problema sve kaže. Pa ona ju je rodila.

- ,,Kako možeš da budeš takva? Pa ona ti je ćerka." kažem ogorčeno, a ona se samo nasmeje cinično.

- ,,Ti znaš da me to dete nikada nije zanimalo. Da nisi isistirao na njemu, mi bismo možda i dan danas postojali. Ali ne, gospodin Vilijam želi decu. Jebeno mnogo dece." vikala je na mene kao da sam ja krivac zbog svega što se desilo. Kao da sam ja nas rasturio, a ne ona.

- ,,Ti mene kriviš jer sam želeo dcu? Da li si ti normalna?"

- ,,Da li ti znaš jebeno šta je porođaj, kakav je to bol zapravo. Ti si odmah nakon venčanja želeo dete. Ja sm ti govorila da se plašim toga, ali ne. Nisi me razumeo nikada."

- ,,Tebi definitivno nešto fali u glavi." rekao sam najsmirenije moguće jer sam po ko zna koji put shvatio da Ema nije normalna i da samo misli na sebe. Čak toliko samo misli na sebe da nije želela dete, samo jer se plaßila porođaja. Toliko loših stvari je uradila i jedino opravdanje je to što ssm ja želeo dete. Ne može to opravdati sve ono što je ona uradila, nikada.

- ,,Neka mi fali.." rekla je ironično.

- ,,Ništa, zbogom Ema. Idi dođavola svega ti. Učini mi uslugu i meni i Sari."

- ,,Moram da ti nešto kažem." tuho je rekla te se popela na prste i šapnula mi ,,Dejv me je jebao bolje nego ti."