ONA PRAVA *Završena*

16 deo

"Nikada ne pružaj ruku tako daleko da je ne možeš povući" - Žan Žak Ruso

- ,,Idi." rekla sam mu kada je shvatio da nas je moja majka videla. Nije me poslušao, već je izašao iz auta i ja sam pošla za njim.

- ,,Nisi sama u ovome." uhvatio me je za ruku. 

- ,,Znam. Ali me poslušaj. Ovo je između mene i moje majke." pogledao je u nju, pa u mene. 

- ,,Jesi li sigurna?" klimnula sam glavom da jesam te se popela na prste da ga zagrlim ,,Ne znam kako će tvoja majka reagovati na ovo, ali nemoj da se svađaš sa njom. Ne zbog mene." pustio mi je ruku i otišao u auto. 

Krenula sam ka svojoj majci koja me je čekala kod ulazne kapije. Ćutala je sve vreme dok obe nismo ušle u kuću. 

- ,,Ti znaš da tvoj otac ovo neće podržati?"

- ,,Mama, ja sam srećna." rekla sam iskreno. Ne želim da mi se mešaju u ovakve stvari, možda još uvek nisam punoletna ali to ne znači da ću dopustiti da njih dvoje odlučuju za mene. Ja znam šta je dobro, a šta loše za mene.

- ,,Grešiš. Bićeš mu samo prolazna stvar, on će nastaviti život kao da se ništa nije desilo a ti ćeš patiti." 

- ,,Ti njega ne poznaješ." kažem sigurno.

- ,,Ti ga poznaješ?" nastala je neprijatna tišina koju je prekinuo moj otac ušavši u kuću. 

- ,,Šta se dogodilo?"

- ,,Baš ništa." kaže ironično moja majka, znam da će mu reći i ne zanima me iskreno. Prevrnula sam očima i otišla u svoju sobu. 

nekoliko dana kasnije

Trčim iz škole jer mi je Vilijam javio da me čeka ispred. Više se ne družim ni sa kim, on je nekako postao centar svega. Prestala sam i telefon korisiti kao pre i počela da se zanimam za knjige. Za crtane filmove, koje gledamo svake subote Sara i Vilijam i ja, za utakmice, za treniranje i slično. Moj otac još uvek ne zna za nas, majka me svakodnevno pritiska da prekinemo, prevrće očima u Vilijamovoj blizini i slično, ali ja idem srcem. 

Vilijam je bio okrenut leđima školi i pričao je na telefon naslonjen na auto. Prišla sam mu iza leđa i stavila mu ruke na oči. Uzeo je moju ruku i poljubio me u istu te ubrzo završio razgovor.

- ,,Ruke su ti prehladne." kažem mu,  a on pogleda na sat.

- ,,Što si pobegla sa časa?" Prervnem očima, zvoni za prokletih pet minuta. Rekla sam da imam obaveze i pustila me profesorka malo ranije. To nije bežanje sa časa.

- ,,Pitala sam da izađem."

Ušli smo u auto, nagovorila sam ga da odemo do nekog kafića i pristao je, za divno čudo. Čak sam ga uspela nagovoriti da pije toplu čokoladu. Veliki sam uspeh danas postigla. Smejala sam se gledajući ga kako se muči dok pije toplu čokoladu.

- ,,Ako ti se ne sviđa, nemoj piti." kažem jedva od smeha. 

- ,,Samo se ti smej, videćemo hoćeš li se smejati kada večeras budeš gledala Inter." U početku su me nervirale te utakmice, ali zavolela sam iz zbog njega. Čak sam i naučila neke igrače Intera.

- ,,Večeras moramo i neki film gledati, kada Sara zaspi." 

- ,,Koji?" 

- ,,365 dana." kažem pokušavajući da budem ozbiljna, on zasigurno ne zna koji je to film.

- ,,Dobro gledaćemo, može i Sara sa nama, šta fali." kaže ravnodušno.

- ,,Sara od četiri godine da gleda 365 dana?" 

- ,,Pet godina." ispravi me te doda ,,I kakav je to film, što ona ne bi mogla?" Približim mu se te šapnem ,,Pa malo je onako.. Erotski. Ko zna šta se sve može desiti na sredini filma." obližem usne od čokolade te se vratim na svoje mesto. Vilijam se zagrcnuo i počeo da kašlje. 

- ,,Ništa onda. Gledaćemo Sunđer Boba."