ONA PRAVA *Završena*

2 deo

"I onda te nešto promeni. Shvatiš da ne možeš biti onaj čovek od juče, a ne znaš koji ćeš biti sutra. Naposletku uvidiš da je vreme da počneš da misliš na sebe jer si negde, davno, zaboravio na to." - Meša Selimović

- ,,Gde idemo onda?" okrenem se na kratko ka njoj. ne zna ni ona, Bože kakva devojka. Ponovo se nasmejem, ona uopšte ne zna da isplanira svoj dan. Okej, ne idemo tamo na taj njen balet, ali bi trebala da već ima novu ideju. Iznenada je samo skočila i počela da viče ,,Stani, stani." Bojim se da ne proleti kroz šoferšajbnu.

- ,,Staću, smiri se samo i sedi na mesto." kažem ozbiljno te zastanem. Ona otvori vrata te uđe neka devojka njenih godina, pretpostavljam da su drugarice. 

- ,,Alana, gde ćemo?" i nikako mi da krenemo jer čekam da se dogovore međusobno. Nešto su šaputale i onda je Ava povikala ,,Idemo da dominiramo." 

- ,,Šta da radite?" ponovio sam ali sam shvatio da svakako neću razumeti te sam rekao ironično ,,Dobro, gde je to mesto gde dominirate?" 

- ,,Iako danas nemamo časove vozi u školu." 

Hvala Bogu da se napokon odlučila, stigli smo ubrzo i obe su izletele iz auta. Planirao sam oitići ali sam ugledao Avu kako trči. Šta sada hoće.. Pokazala mi je da otvorim prozor te sam tako i uradio.

-,,Zabravih da kažem, nemoj daleko da ideš. Trebaš da nas pokupiš za petnaest minuta." Petnaest minuta? 

- ,,U moje vreme se bivalo po ceo dan u školi." kažem sa osmehom. 

- ,,To je bilo osamdesetih godina prošlog veka, stvari se menjaju Vilijame." saopšti mi to te ode do svoje drugarice koja ju je čekala kod kapije. Nasmejao sam se, osamdesetih nisam bio ni rođen ali dobro. Nerealno je koliko sam se puuta nasemejaoi zbog nje. Parkirao sam se ispred škole jer mi ne pada na pamet da se udaljavam za džabe. Njih dve su otišle ka svojim vršnjacima a ja sam pozvao Dejva, koji se javio tek posle trećeg poziva.

- ,,Reci Vilijame?" 

- ,,Mislio sam da ću voziti dete."

- ,,Pa i voziš dete." Siguran sam da je znao da Ava uopšte nije dete.

- ,,Ne zajebavaj me." kažem ozbiljno, stvarno me nekada nervira.

- ,,Ne ljuti se. Ti svakako misliš da su osobe sve do dvadesete deca, ona ima skoro dvadeset čini mi se, tako da ja te lagao nisam." prekinem mu vezu, nervira me. Ava nije dete, okej možda jeste, ali ne ono dete kakvo sam očekivao. 

Zazvonio mi je telefon, mislio sam da je Dejv, no bila je OLivija. Odmah sam se javio jer je ona ipak dadilja moje ćerke. 

- ,,Jel Sara dobro?" upitao sam zabrinuto.

- ,,Jeste, ima ti nešto reći. Evo ti Sare." kaže Olivija, a ja se osetim spokojno. Pola me nestade na samu pomisao da joj se nešto desilo.

- ,,Tata, zovem te samo da ti kažem da te više neću pitati za mamu. Reći ćeš mi kada porastem, imam tebe ti si mi dovoljan." Nasmejem se. Olivija joj je ovo sigurno objasnila.

- ,,Važi. Voli te tata, a sada mi daj Oliviju." poslušala me je pa sam ubrzo čuo Olivijin glas te joj rekao ,,Hvala ti. Ne znam šta bismo nas dvoje bez tebe." prekinuo sam rekavši jer je Ava naišla.

- ,,Alana ostaje, a mi idemo kući." rekla je nekako smoreno, nešto se desilo sigurno. Otišao sam sesti na svoje mesto, a ona je sela isto napred.

- ,,Veži se." Poludeću upozoravajući je.

- ,,Znaš ko mi je tata, ne brine me policija." prevrnem očima.

- ,,Ne trebaš se vezati zbog policije, već zbog sebe. Tata ti ne može vratiti život." kažem te joj se približim te povužem pojas. Ona me gladno gleda, vidim joj želju za mnom. Ignorišem to potpuno te se vratim na svoje mesto nakon što joj svežem pojas. 

Krenuli smo i ona je ćutala neko vreme, kao da želi nešto da me pita ali se sve nešto ustručava. Pogledao sam je i rekao ,,Pitaj ono što želiš, poješćeš se tako razmišljajući." 

- ,,Ti nisi oženjen.." rekla je kao grom iz vedra neba te nesigurno dodala ,,Zar ne?"

- ,,Otkud ti to?"

- ,,Nemaš burmu na ruci." Pogledam u svoju ruku, naravno da neće biti burme.

- ,,To opet ne mora značiti da nisam oženjen. Imam prijatelja za kojeg sam siguran da neće nositi burmu kada se oženi, da bi mogao da šara." kažem misleći na Dejva, ludak je to. Ako se bude i ženio uopšte, neće biti burme zasigurno na njegovoj ruci.

- ,,Ali ti nisi kao on. Ne bi ti šarao da imaš ženu. Da si oženjen, zasigurno bi nosio burmu jer si tip čoveka kojem bi burma bila važna." previše je hrabra dok mi sve ovo govori.

- ,,Ne budi tako sigurna." kažem joj hladno pokušavajući da je obeshrabrim.

- ,,Sigurna sam ja." kaže te prekine razgovor. Plaši me smelost ove devojke, a još više me plaši to što ne radim ništa po tom pitanju.