Black Lord

25

PROŠLOST

Abilejn

negde u Teksasu

Bila je kasna noć i ležala sam u krevetu. Iz salona ispod dopirala je uobičajena buka na koju sam bila navikla svih ovih godina. Osećala sam da je vreme za odlazak konačno došlo. Nije više bilo čekanja. Ako ne nađem Vilijama, moraću sama nekako da pobegnem. A njega sam videla samo jednom od našeg poslednjeg razgovora. Nisam smela da mu se obratim jer je tetka tada bila u blizini. 

Danas je bila posebno zahtevna, neraspoložena i sklona čašici. Ukratko — bila je pijana.

Nisam znala da li je na to uticalo što je jedna devojka pobegla i što je sada imala jednu manje da podvodi muškarcima. Zaustavila me je danas na stepenicama; bile smo same. Frenkija nije bilo, što je bilo čudno, jer joj je uvek bio pri ruci. Preprečila mi je put i pomalo se klatila. Nisam nikada imala takve misli,  ali Bože... došla sam u iskušenje da je gurnem niz stepenice. Svi su je videli pijanu — poverovali bi da se okliznula.

Gledala me je cinično i rekla:
„Pa... stasala si lepo. Kladim se da bi, kad se okupaš i doteraš, muškarci poludeli za tobom." Zamišljeno je dodala: „Da... mislim da ću malo da te sredim."

„Ne, tetka, molim te..."

„Ah, nemoj mi reći da te ne zanimaju muškarci, već si u tim godinama. A i vidim koga gledaš mesecima sa galerije. Misliš li da sam slepa, Meri? Ah... I ja bih ga gledala da sam mlađa. Taj Blek Lord je pravi macan." 

Odšetala je niz hodnik i dobacila: „Ovih dana, Meri, moraćemo da nađemo novu čistačicu. Jer ti ćeš biti zauzeta ležanjem na leđima..."

Ponovo sam vrtela taj razgovor u glavi i smišljala plan kako da pobegnem. Molila sam Boga da sutra sretnem Vilijama. Prići ću mu — pa šta god da se desi. Više nisam imala izbora.

Nisam mogla da spavam, konfuzija mi je lupala u slepoočnicama. Okrenula sam se na stranu i pogledala prazan drugi krevet. Pitala sam se gde je Lola. Nisam videla ni Bleka u salonu. Uzdahnula sam i zažmurila. 

Sutra. Sutra ću naći Vilijama. Ako ga ne nađem — idem sama do poštanske kočije, ona sutra dolazi. Imam dovoljno za vožnju do prvog većeg grada. Posle ću videti.

Sa tim mislima sam utonula u nemiran san.

Ne znam koliko sam spavala kada me je probudila buka. Vrata su se otvorila i instinktivno sam se pribila uza zid, pokrivši glavu pokrivačem. Čula sam Loline sitne korake i nečije teže, kako je prate. Neki muškarac je došao s njom. Prigušeno cerekanje, škripa kreveta. Nešto je palo pored — cipela ili čizma, nisam znala. Posle kratkog šuškanja, krevet je počeo ritmično da škripi. Znala sam šta rade. Mešalo se njegovo mrmljanje i Lolino stenjanje. Nadala sam se da će brzo završiti.

„Hajde..." promrmljao je muškarac — i sledila sam se. Taj glas sam poznavala. Bila sam sigurna da je to Blek.

Ne... zašto je to morao da bude on? Zašto baš ovde? Bilo mi je dovoljno teško što je baš Lolu koristio za svoje potrebe, jer mi je bila najdraža od svih devojaka. Suze su mi potekle same. Srce mi se steglo. Nisam se usudila da se pomerim, a kamoli da ispustim jecaj. Jedva sam čekala da završe... da izađu.

Odjednom, čulo se lupanje na vratima.

„Blek..."

Bio je to Vilijamov glas. On zna Bleka? Šta se dešava?

„Blek, moraš sići, došao je šerif..."

„O, jebote", promrmljao je Blek i škripanje je prestalo.

Molila sam Boga da Blek ne primeti da još neko leži pod pokrivačima. Da otkrije da sam ovde — umrla bih od stida. Nisam znala šta je gore: to što je Blek bio u krevetu pored, ili što je Vilijam bio na vratima. Njih dvojica su bili jedine svetle tačke mog života.
Vilijam — možda jedini prijatelj  i jedina osoba koja se ponudila da mi pomogne.
I Blek — muškarac zbog koga mi je srce preskakalo.

„Blek, ustaj", promrmljao je Vilijam, ovog puta grubim, opasnijim glasom. U tom trenutku sam se zapitala — poznajem li ja uopšte Vilijama?

"Blek, jebote! Harlan kaže da siđeš odmah! Dole je neki čovek koji kaže da je tvoj brat! Traži te!"

Lola je negodovala, Blek se mrzovoljno pomerio. Čula sam da je ustao, ali se zatim seo na moj krevet. Delio nas je jedva jedan pedalj. Da sam se samo malo pomerila, mogla sam ga dodirnuti.
„Šutni mi tu čizmu..." reče, verovatno Vilijamu. Krevet se zatresao pa umirio, a zatim su obojica izašli, bez ijedne reči.

„Sranje..." čula sam Lolu. Počela je da se oblači.
„Mala...?"
„Mmmm..." promrmljala sam.
„Jesam li te probudila?" pitala je tiho. Znam da nije volela da muškarce dovodi ovde u našu sobu, ali je nekad morala.
„Mmmm..." pravila sam se da spavam.

Ćutala je nekoliko trenutaka, a onda šapatom rekla:
„Žao mi je, mala. Kad bi bar ti mogla da se spaseš..."

Izašla je i zatvorila vrata. Ostala sam da razmišljam o njenim rečima.

Tada sam odlučila da nema šanse da ću sledeće veče dočekati u ovom krevetu, u ovoj zgradi i u ovom gradu. Odlazim. Makar me ubili. Sa tom odlukom sam i zaspala, iscrpljena.

Probudio me je blag dodir i osećaj da se neko uvlači u krevet pored mene. Trgnula sam se i otvorila usta da vrisnem, kad sam uz samo uvo čula šapat:

„Vratio sam se da završimo šta smo počeli..."

Blek.
Blek je bio u mom krevetu.
Blek koji miriše na viski.
Blek koji je, očigledno, pogrešio krevet.

Mislio je da sam  Lola.

Njegova ruka je klizila uz moju nogu, zavlačeći se ispod stare spavaćice. U glavi mi je tutnjalo. Htela sam da se oglasim, da zna da je pogrešio.
A opet... ako sutra odem — verovatno ga više nikada neću videti.
A ako ne uspem da pobegnem... bar ću imati uspomenu na njegov dodir.

Odlučila sam da ćutim. Mesečina je jedva obasjavala sobicu. Osećala sam da će ovaj trenutak ostati urezan u meni, ma kakva god me sudbina čekala. Njegove ruke bile su tople, a ja sam drhtala.
Nisam drhtala od straha, već od toga koliko mi je stalo do njega. Nadala sam se da neće primetiti da nisam ona koju traži. 

Sakrivala sam lice u tami, pokušavajući da prikrijem i kako mi srce lupa. Napunila sam osamnaest pre tri meseca i nisam bila iskusna — i nisam mogla da sakrijem da mi je prvi put. Molila sam Boga da on to ne primeti. 

Njegove ruke kao da su postale nežne i oprezne, nagnuo se i spustio usne na moje.
Moj prvi poljubac.
Mek, topao, opojan i upravo onakav kakvog sam ga zamišljala. Usne su mu imale ukus viskija, ali i da nisu — opile bi me na isti način.
Osetila sam vlagu između nogu, i nesam mogla da prestanem da ga ljubim i diram.

Na tren sam se upitala da li grešim što ovo činim? Da li je to fer prema njemu? Ali samo na tren.

U vrtlogu osećanja kasno sam shvatila da se već namestio iznad mene, između mojih nogu. Spavaćica mi je bila podignuta do struka.

Prekinuo je poljubac, spustio jedan na moju vilicu i promrmljao:
„Ovo polako bilo je izvinjenje za onaj prekid..."

Trnci su mi prostrujali kroz telo.

Zatim je jednim potezom pocepao moje stare gaćice i dodao:

„... a sad idemo onako kako ja volim...", i u jednom nasrtaju se nabio u mene.

* * *

🫣