Black Lord

23

Ostatak dana sam provela kao u grču. Bio me je strah da sretnem Vilijama, ne zato što jer postoji mogućnost da ga slažem - naprotiv, neću ga slagati, samo nisam sigurna kako će on to što imam da mu kažem primiti. Kada se setim njegovog izraza olakšanja od jutros, kada me je video, srce me boli.

Danas će kuća biti moje sklonište. Barem do popodne, kada moram otići do Klare. I ostaviti Vajata kod nje. Nisam mogla da ga zatvorim u kuću na ceo dan, pa sam mu rekla da ide u dvorište i obiđe svoje životinje, a zatim da se igra sa Bluom. Ali sve to od jednim uslovom.

"Nemoj ići kod Bleka, sine" rekla sam mu.

"Zašto da ne idem?" začudio se.

"On ima goste, video si, zar ne?" pitala sam, a on je ozbiljno kimnuo glavom "Ne bi trebalo da im smetaš. Važi?"

"Važi mama. Hajde Blu, idemo napolje!" izjurio je sav srećan.

Morala sam da smislim šta ću dalje da radim, pa mi je dobro došlo ovo vreme nasamo. Povremeno sam provirila kroz prozor da vidim gde je Vajat. Trčao je sa Bluom po dvorištu i svuda je odjekivao njegov smeh i Bluov lavež. Bacila sam pogled ka Blekovoj kući i videla Vilijama kako stoji na tremu. Gledao je u mom pravcu. Pomerila sam se od prozora kao da se sakrivam od njegovog pogleda. Kada se sunce već podiglo visoko na nebu, izašla sam napolje da zovnem Vajata da ruča i ostala sam u šoku. Vajat je preko ograde razgovarao sa Vilijamom. Obojica su se smejali nečemu. Tada se Viljam sagnuo i i pomazio Blua koji se provukao kroz ogradu. Udahnula sam par puta, da se smirim i pozvala Vajata.

"Vajate! Hajde da ručamo, sine!"

On se okrenuo još uvek sa osmehom na licu i vknuo da dolazi. Pozdravio se sa Vilijamom i potrčao ka kući. Vilijam je ostao kod ograde i gledao za Vajatom.

Znala sam samo da moram rešiti ovu situaciju i videti kako ću i šta dalje. Bilo je pitanje trenutka kada će ovaj balon u kome sam se sada pući.

*****

Kada sam u kasno popodne, već predveče, se vratila od Klare, poterala sam dvokolicu iza kuće, da Blek ne bi primetio da sam se vratila sama. Odvezala sam konja, nahranila ga i napojila i ostavila u štali.

U sobi sam iz sanduka uzela odelo mog pokojnog muža, pantalone, tamnu košulju i prsluk.

Neko vreme nakon njegove smrti, mogla sam da osetim njegov miris na odelu. Miris sapuna kojim se prao. Naravno, sve je to izbledelo. Sve bledi, čak i sećanja. Koliko god bi se mi trudili da to ne bude tako... Svakog dana sve mi je teže da se setim njegovog lika. Njegovog osmeha. Bio je dobar čovek. Bio je moj jedini prijatelj. Jedini koji je hteo da mi pomogne i kome je u nekom momentu - stalo do mene.

Osim Vilijama.

Dok sam razmišljala o prošlosti, sedela sam u mraku i plela pletenicu. Nadala sam se da će budućnost mog sina i moja budućnost biti svetla. A ne tamna, kao ovaj mrak u koji se upravo spremam da idem. Polako sam se izvukla kroz prozor na zadnjoj strani kuće, a zatim ga spustila skoro do kraja, da bi mogla kasnije da ga otvorim. Odšetala sam do štale, uzela konja i tiho ga povela ga za sobom. Uzjahaću ga kada budem malo dalje. Posle desetak minuta, što hodanja, što jahanja, stigla sam do potoka i do tri stene koje su bile moj cilj. Prva stena je bila skroz u zemlji, zatrpana, a prostor između druge i treće stene je bio obrastao divljom povijušom. Ova divlja loza je i njeni gusti listovi su sakrili uzan prolaz, toliko uzan da sam se jedva ja mogla provući. Unutra je sve mirisalo na zemlju, i zidovi su bili vlažni, a ja sam išla kroz mrak pažljivo pipajući vlažni kamen, tražeći mesto gde sam prethodni put ostavila fenjer. Uzan prolaz se nakon par metara delio na dva hodnika. Skrenula sam u desni, koji je na jednom mestu bio nizak toliko da sam morala da čučnem da bi se provukla. Tu na kraju nalazila se mala prostorija čiji su zidovi svetlucali kada se od njih odbijalo svetlo iz mog fenjera.

Ovo je bilo mesto gde je Vajat, nakon smrti svog oca, pronašao zlatnu žilu. Vajat mi je jednom rekao da sumnja da je Baset znao za ovo mesto i da je uzimao zlato i njime plaćao alkohol i žene u gradu. Složili smo se da postoji opasnost i da je pijan nekom i rekao za zlato, zato je on, kao i ja sada bio oprezan kada je dolazio ovamo.

Uzela sam lopaticu i počela da kopam. Odvojila sam par komadica zlata i ubacila u vrećicu i tako narednih pola sata. Kada sam sakupila dovoljno, zavezala sam je i duboko uzdahnula. Vajatu sam obećala da ću raditi po njegovim uputima. Rekao mi je da uzimam po malo i da sakrivam na više mesta, da obezbedim sebe i dete.

Polako sam krenula van pećine, ugasila fenjer i izašla iz hodnika i ostavila ga tamo gde ga mogu lako pukupiti sledeći put. Zatim sam polako došla do loze na ulazu i oslušnula okolinu. Ništa, sem tihog žuborenja potoka se nije čulo.

Povratak kući je protekao kao i dolazak, polako, malo peške, malo na konju, ali uvek uz osluškivanje okoline i osmatranje. Došla sam kući sa zadnje strane štale, polako vodeći konja za uzde. U štali, u mraku, napamet sam napipala staru kutiju skrivenu i zakopanu u zemlji, koja se nalazila ispod jasala i sakrila u nju vrećicu sa zlatom koje sam iskopala. U kutiji se nalazilo još desetak vrećica sa manjom ili većom količinom zlata.

Preko kutije sam nabacala malo sena i suve trave, koje sam donela za konja, da sakrijem trag.

Taman kada sam kročila iz štale, osetila sam ga. Osetila sam ga sekundu pre nego što je progovorio.

"Znaš li koliko dugo sam te tražio?"

Okrenula sam se. Vilijam je stajao naslonjen na štalu, a lice mu je bilo u senkama. Srce mi je udaralo, a ja sam se zaledila.

"Prevrnuo sam i zemlju i nebo, Meri" nastavio je tiho "Rekao sam ti onda, da pobegneš na vreme, a ti nisi htela da me slušaš. Mislio sam da si... mrtva, Meri. Mislio sam da si završila negde u jarku, u prašini, kao moja sestra. Silovana i udavljena." glas mu je drhtao.

„Vilijame..." prošaputala sam, ali mi nije da da nastavim. Podigao je ruku da me ućutka.

"Nemoj da me shvatiš pogrešno Meri. Drago mi je da si živa. Kunem ti se u sećanje na moju voljenu sestru. Podsećala si me na nju i zato sam hteo da ti pomognem. Da pomognem tebi i da te spasim, kada nju nisam mogao da spasim. Nosio sam i tvoju smrt na duši svih ovih godina, znaš li? Savest bi mi bila mirna da sam znao da si živa. "

"Oprosti mi..." rekla sam dok su mi se suze skupljale u očima. Polako se okrenuo ka mojoj kući i grubim glasom rekao "Ispričaćeš mi sve. Toliko mi duguješ. Ispričaćeš mi šta se desilo i kako si došla ovde."

Klimnula sam, nesposobna da progovorim od knedle u grlu.

"On nema veza sa ovim? On te se ne seća?" pitao je. Nije rekao ime, ali sam znala na koga je mislio. Odmahnula sam glavom.

"Video sam ga ono jutro kada je izašao iz sobe koju ste delile ti i ona devojka koju je jebao" rekao je, a ja sam se trznula od tona koji je koristio "Znao sam da nešto nije u redu, jer sam je video dole u salonu pet minuta pre toga. Morao sam da odem tog jutra, pre nego što sam stigao da te potražim. Otišao sam zajedno sa šerifom i Blekom, i kada sam se vratio posle dva dana, tebe nije bilo. Od nje sam čuo da ste delile dobu. I rekla mi je da je... to jutro pronašla krv na krevetu."

"Isuse" uhvatio se za čelo "On i ne zna da je mali njegov?"

Nisam znala šta da mu odgovorim. Bila sam u šoku.

„Ja..."

"Čovek treba da bude slep kod očiju da ne primeti da je mali njegov. Moraš početi da rešavaš ovo. Siguran sam da nisi htela da se stvari ovako razvijaju. Volim te kao sestru, ali duguješ mi objašnjenje - obojici duguješ objašnjenje. A ja neću moći dugo da ćutim, suviše poštujem Bleka da bih ga lagao ili prećutkivao mu nešto. Laku noć, Meri. Ili, bolje rečeno – Rouz."

Sa tim rečima se izgubio u mraku prema Blekovoj kući i ostavio me da stojim, ovde pred štalom kao ukopana. Um mi je bio prazan, iako sam pokušala sa smislim kako da rešim ovu situaciju. A znala sam da postoji samo jedan način. 

Istina.

Ne znam koliko je prošlo vremena kada sam odlučila da se pokrenem i krenem kući. Došla sam do prozora kroz koji sam i izašla i polako ušla unutra u kuću. Skinula sam šešir i bacila ga negde sa strane, opasač sam spustila pored sebe na pod. Umorno sa uzdahom sam se spustila na stolicu, a glavu zakopala u šake. Bila sam tako umorna.

"Trebala bi da proveriš da li nekog ima u kući kad se noću vraćaš iz šetnje."

****