Black Lord

24

Video sam da je Rouz popodne otišla do grada sa Vajatom. Ali on nije bio sa njom kada se vratila. Pokušala je to da sakrije tako što je dvokolicu parkirala iza kuće. Mene nije uspela da prevari. To je bila jedna od stvari koje mi nisu davale mira. Druga stvar je bio Bili. Moj prijatelj me je izbegavao, a to nikada ranije nije radio. Iako se ponašao kao da je sve u redu, izbegavao je da me pogleda u oči.

Malopre je izašao iz kuće po mrklom mraku, neposredno nakon što sam video da je Rouz otišla u svoju „šetnju". Ljubomora me je kidala, mislio sam da ide da se nađe s njom. Međutim, nije otišao. Video sam ga kako sedi pored njene štale. On je sedeo tamo, a ja u njenoj kući. 

Već je bilo kasno. Rouz se još nije vratila i pretpostavio sam da nešto smera, čim je ostavila malog kod Klare. Jer tako je uradila i prošli put. Samo što se ovog puta iskrala ranije, pa nisam stigao da se spremim i da je pratim.

Sedeo sam u ćošku sobe, s pogledom na prozor kroz koji se iskrala. Znao sam da je tuda izašla, jer je sve ostalo bilo zatvoreno i zaključano. Vreme je prolazilo, a mene je već hvatala nervoza. Suviše je opasno da ide sama po noći. 

Ako je sama. Ubeđivao sam sebe da jeste. Ubeđivao sam se da ne postoji drugi čovek. Pronalazio sam razloge i opravdanja zašto je otišla. Toliko sam se izludio u tim mislima da sam ustao i počeo da šetam po kući.

Provirio sam kroz prozor i video da Bili sedi tamo gde sam ga poslednji put video. Povukao se u mrak. Znao sam da je čeka. Ali nisam znao zašto. Krili su nešto od mene i više to nisam mogao da podnesem. Sumnja je gmizala ispod moje kože, svuda po telu, završavala u prstima, a ja sam šake stezao u pesnice. Mislio sam da tako mogu da rešim stvar. Ne.

Počeo sam da šetam kroz kuću kao zver zatvorena u kavezu. Otišao sam u sobicu u kojoj sam spavao kao mali. To je sada bila Vajatorova soba. Krevet, a u dnu Bluovo mesto — mali krevetić od nekoliko daščica. Setio sam se da me je pitao za njih dok mi je pomagao oko štale. Pored kreveta stajala je kutija s odećom, a na malom stoliću s druge strane lampe i neka knjižica.

Prišao sam bliže i, više iz dosade nego iz radoznalosti, uzeo tu knjižicu sa stola. Kada sam hteo da je prelistam, nešto je ispalo i palo na pod. Čuo sam da je sletelo negde, ali nisam video gde. Iznerviran i besan, nisam imao drugog izbora nego da zatvorim vrata od Vajatorove sobe, da Bili ne bi primetio da ima nekog u kući kada upalim sveću.

Pronašao sam papir na drvenom podu pored kreveta i, pre nego što sam ga vratio u knjižicu, video sam da na njemu piše moje ime. Bilo je to tanko pismo, još uvek zalepljeno. 

Ko bi meni mogao da napiše pismo ili poruku? pitao sam se dok sam sedaо na krevet. Pogledao sam ka onoj knjižici i shvatio da je to zapravo Biblija. Ko je i zašto ostavio poruku za mene u Bibliji? Zašto mi je Rouz, uostalom, nije već dala?

Pitanja su mi se rojila u umu dok sam sedeo na Vajatorovom krevetu i vrtеo papir među prstima. Par puta sam pročitao ime na koverti i svaki put se uverio da je za mene. Polako sam otvorio pismo, već unapred strepeći zbog onoga što piše u njemu. Otvorio sam ga, pitajući se da li uopšte imam pravo da ga otvaram.

„Sinko, 

ako čitaš ovo, znači da nisam uspeo da ti kažem ono što sam nameravao i što sam godinama nosio na duši. Moraš da znaš da sam tu tajnu čuvao zbog tvog brata, zbog Rouz i deteta. 

Verovao ili ne, čuvao sam je i zbog tebe. Bog će mi oprostiti i ako ti samo nagovestim istinu, ako već ne smem da je izgovorim do kraja. 

Nemoj odmah da sudiš i, pre nego što izgovoriš nešto zbog čega ćeš se kajati — poslušaj šta imam da ti kažem.

Brak za koji veruješ da je postojao — nikada nije sklopljen.