Black Lord

22

Prekinula sam sa radom, kada se iza mene oglasio Blu. Ako ništa drugo, i ovako mali je bar bio dovoljno pametan da javi kada vidi ili oseti da neko prilazi ranču. Obišla sam oko kuće, dok sam brisala ruke o staru pregaču i prvo pogledala u pravcu puta koji vodi iz grada. Niz brdašce su se spuštala tri kauboja.

Na momenat srce mi je preskočilo, kada sam prepoznala Blekovo držanje. Ispunilo me olakšanje, jer je poruka stigla tamo gde je trebala i što je taj njegov prijatelj došao da mu pomogne. Ili prijatelji u ovom slučaju.

Dojahali su do Blekove kuće i sišli sa svojih konja. Umesto da se okrenem i uđem u kuću ili se vratim poslu, još uvek sam stajala i gledala u njih. Prvi je sišao Blek i zavezao konja za drveni stub, svo vreme gledajući u mene. Mogla sam da osetim kako njegov pogled putuje mojim telom, čak i sa te razdaljine. Zatim su sa svojih konja sišli i njegovi prijatelji i zavezali svoje konje. Koliko sam mogla da vidim sa ove daljine, jedan kauboj je bio je bio stariji, nazirala se seda kosa i brada. Pogledao je u mom pravcu, a zatim u Bleka i uputio se ka stepenicama. Drugog kauboja sam videla iz profila dok je gledao u Bleka, a zatim je pogledao ka meni. Čak i izdaleka... Kada sam mu videla lice, ukočila sam se.

"Ne... O Bože..." šapnula sa sama sebi i prstima stegla pregaču.

„Ne... Ne..." ubeđivala sam samu sebe da to nije on. Ne može biti... Ne sad...

Kroz glavu mi je prolazilo milion misli gledajući ga. Nisam stigla ni da se snađem kada je krenuo ka meni brzim korakom. Svaki njegov korak ka meni je rušio ono što sam godinama gradila i od čega sam štitila Vajata. Blek i onaj stariji čovek, ostali su da gledaju za njim, dok je preskakao ogradu i hrlio ka meni.  Njegov pogled je bio  mahnit, lice ozbiljnije nego pre. Nije više bio momčić kakvog ga pamtim. Imala sam osećaj kao da me nekoa nevidljiva ruka uhvatila za grlo i stegla ga. Nisam mogla da progovorim, a ruke su mi se tresle.

"Gospode Bože... Meri!" rekao mi je kada se probližio. Godinama nisam čula to ime. Godinama ga niko nije izgovorio.

"Znaš li koliko sam te tražio?" bio je toliko uzbuđen i brzo je pričao, a ja sam samo mogla da odmahujem glavom.

"Jesi li dobro, Meri!? Gospode, mislio sam da si mrtva!" glas mu je zadrhtao na kraju i pošao je da me zagrli.

"Ne!" prekinula sam ga, kada sam se povukla pola koraka unazad "Molim te... Molim te ćuti..." gotovo da sam šaputala. Nekako sam uspela da progovorim.

"Ali Meri..."

"Nije ni vreme ni mesto. Molim te, objasniću ti..." gledala sam kako mu se izraz lica menja i počela je da me hvata panika.

"Ti... Ti si nestala bez reči..."

"Prekini molim te" pogledala sam preko njegovog ramena i videla da Blek kreće ka nama.

"Samo kaži... Kaži mu da si pogrešio. Da si me pomešao sa nekom prijateljicom... Ne znam... Objasniću ti sve, samo ne sada" molila sam ga, dok sam gledala u njegove zbunjene oči.

"Meri... ja..." zurio je u mene. Dok je Blek prilazio, strah se penjao uz moju kičmu.

"Molim te..." prošaputala sam "Molim te, Vilijame..."

U tom momentu je Blek došao i stao tako kao da želi da razdvoji Vilijama i mene. Pogledao je prvo u njega pa u mene, a pogled mu je bio prepun sumnje.

"Šta se dešava?" rekao je tiho. Znala sam da se sada obraća meni, jer sam osetila da me gleda. Nisam smela da mu uzvratim pogled. Moj pogled je bio usmeren u Vilijama, a um napregnut da čuje šta će on reći.

"Pomešao sam je" izustio je napola izmučenim glasom ne skidajući pogled sa mene "Mislio sam da je ona poznanica iz prošlosti. Pogrešio sam."

A zatim se okrenuo, ne dajući šansu Bleku i da izgovori ili pita još nešto i krenuo nazad ka kući na drugoj strani dvorišta. Blek ga je propratio pogledom, ali samo kratko, kao da želi da bude siguran da će se udaljiti od njega, od mene, a zatim se okrenuo i prostrelio me pogledom. Imala sam osećaj da mi njegov pogled doseže do same duše i da može da vidi moj strah. Jedva sam smogla snage da ga pogledam.

"Šta se to desilo?"

"Rekao ti je. Pomešao me sa nekom prijateljicom" dala sam sve od sebe da prikrijem drhtanje u glasu.

"Mhm... Zašto si ga oslovila sa "Vilijam" ?"

"Zato što mi je rekao da se tako zove" pogledala sam ga ovlaš i okrenula se ka kući. Nisam napravila ni par koraka, kada me je Blek sustigao i uhvatio za ruku.

"Rouz... Sačekaj..." pokušala sam da izvučem ruku iz njegovog stiska, ali bezuspešno.

"Nedostajala si mi" povlačeći me polako ka sebi, prošaputao je.

"Nemoj, Blek. Ovo nije ni vreme ni mesto za to" rekla sam mu, i sa zgražavanjem se setila da sam te iste reči uputila pre manje od minute Vilijamu. To ga nije sprečilo.

"Blek, molim te, tvoji prijatelji nas gledaju. A ja ne želi da objašnjavam Vajatu šta se dešava" nekako sam izustila. Bog se opasno igrao samnom - i govorio mi da je ovo i vreme i mesto da stvari počnu da se otkrivaju. A Vajatu ću svakako morati da objasnim.

Pogledala sam preko Blekovog ramena. Na tremu njegove kuće Vilijam se raspravljao sa trećim kaubojom, onim koji je došao sa njima. On ga je držao za rame, kao da ga sprečava da uradi nešto. Da krene opet ka nama?

"Striče Blek!" začuo se Vajatov glas iza mene "Došao si!"

Srce mi je stalo. Prebacila sam pogled sa Vajata na Vilijama. Stajao je ukočeno i gledao u Vajata koji je trčao preko dvorišta Bleku u susret.

Vajat je trčao dok mu se Blu vrzmao oko nogu. Blek se sagnuo, i raširio ruke, dočekujući mog sina u zagrljaj. Podigao ga je i snažno ga zagrlio. 

"Vratio si se" rekao je Vajat u njegov vrat, a meni su suze krenule na oči.

"Nikada više neću otići mali!" Blek je rekao, a zapravo je izgledalo kao da mu daje obećanje.  Bilo mi je previše da gledam ovu scenu, ali morala sam da ostanem ovde, zbog Vajata.

"Blek" rekao je Vajat i pogledao Bleka "Znam da ga ti nisi... povredio... Velečasnog..."

"Jeste... bio je dobar" odgovorio je ovaj.

Bilo mi je teško da gledam u njih, pa sam mahinalno opet pogledala u Blekovu kuću i tada sam ugledala zaprepašćeno Vilijamovo lice. Pogled mu je šetao između Vajata, Bleka i mene.

"Sine," rekla sam tiho "Idi u kuću i povedi Blua."

Vajat me pogledao iz Blekovog naručja i klimnuo glavom. Zagrlio je Bleka još jednom, promrmljao mu pozdrav, a zatim ga pustio i zazvao Blua. Uzeo ga je u ruke i krenuo ka kući.

Propratila sam ga pogledom, a onda se okrenula ka Bleku. "Idi, čekaju te prijatelji..."

"Da..." rekao je kao da se tek sad setio da su oni tamo, i protrljao rukama lice. Brada mu je narasla i po očima se videlo da je bio umoran.

"Da li treba da vam spremim nešto za jelo?" pitala sam, na šta je on odmahnuo i rekao "Nema potrebe za sada, svratio sam do Klare u dolasku."

"U redu. I ja ću otići do nje kasnije" rekla sam i jedva odvojila pogled od njega i krenula u kuću. Nisam daleko stigla, niti par koraka prešla, kada sam čula da me zove. Pogledala sam preko ramena u tog čoveka koji je obeležio moj život.

"Ja... Da nije bilo tebe Rouz... Hvala ti..."

Oči su mi se napunile suzama, i nadala sam se da ih Blek sa ove razdaljine nije video. Trepnula sam da ih rasteram i tiho rekla "Zašto ti ne bih pomogla? Ti si brat mog pokojnog muža. Naravno da ću ti pomoći."

Okrenula sam se kada je njegovo lice poprimilo besan i grub izraz i ušla, praktično pobegla u kuću. Zatvorila sam vrata i naslonila se na njih i skliuznula na pod. Tek tada, unutra daleko od njegovog pogleda, pustila sam suze da poteknu.

Ispred mene i Vajata je bila maglovita budućnost. 

A iza mene, napolju su ostali Blek, Vilijam i ta senka iz prošlosti koja me polako pratila sve ove godine. Samo što je sada rešila da me uništi.

* * * * * 
o fak

🫣