Ad Astra

3

"Probudi se, probudi se!" Glasovi su se ponavljali u mojoj glavi i prelazili su iz jednog uha u drugo.

... 

"BUDNA SAM!" Trgla sam se i protrljala oči.

"Šta se desilo?" Osvrćem se oko sebe, vrtoglavica koju je pratila mučnina nije mi dozvoljavala da vidim.

Opipavam površinu oko sebe, ne nalazim se ispred prodavnice. Vid mi se polako vraća. Prolaze siluete ljudi, prometa ulica. Delovalo je kao pijaca. 

"Koji..." Osvrćem se oko sebe, prvo što zapažam su ljudi. Svi su bili odeveni u dugačkim crnim ogrtačima, sa kapuljačom na glavi.

"Razmišljaj, razmišljaj, razmišljaj..." U redu je, ovo sve ima smisla, kao da ti je prvi put da vidiš ljude na trideset stepeni da nose ogrtače. PA PRVI PUT MI JE.

Ne paniči, ne paniči, ne paniči.

Prilazi mi čovek i obraća mi se. Trgla sam se i zgrabila prvi nož koji je stojao na štandu pored. 

Paniči.

"Skloni se dalje od mene."  Rekla sam to dok sam sedela na zemlji. Privukla sam pažnju ljudi koji su stojali pored, svi su se okrenuli i u čudu me posmatrali.

Čovek koji je malo pre pokušao nešto da kaže, ali ja reč jednu nisam razumela, pipa mi nogu i ponovo pokušava nešto da progovori.

"BEŽI DALJE!!!!" Skočila sam na noge u trenutku kada me je dotakao.

Moj vrisak prekinula je ruka, koja mi je prekrila usta i povukla u mrak.

"mMhmh" Mumlala sam i pokušala da se opirem. Ni jedno, a ni drugo mi nije polazilo za rukom. 

Hrapav glas progovorio je:"Šta mi to imamo ovde?"

"Pusti me!!" Vrištim mu u lice i pokušavam da se pomerim, ali njegova čvrsta ruka suzbila me je uz zid.

"Šta si ti?" Uputio mi je ozbiljn pogled.

Kako misli šta sam?

"Šta bih ja sad trebalo da kažem, pečurka?" 

Uvek sam znala da odvalim nešto idealno glupo u pogrešno vreme.

"Hmm.." Zamišljeno me je gledao, dok me je idalje držao čvrsto.

"Ti si zemljanka."

Šta sam?

"A ti si wings vila?" Nasmejala sam se. "Hoćeš prekinuti da me mučiš?"

"Ne mogu da verujem, ti si stvarno zemljanka?"

Izbečila sam se svom silom na njega.

"Daj ozbiljno sad, šta konzumiraš?"

"Ima da se obogatim, samo da Gospodar sazna da si ovde." Jezivo se smejao i kolutao očima.

"Ko da sazna da sam gde?"

Ceo ovaj razgovor sa ovim čovekom, ili šta god da on sebe naziva. Potpuno me je poremetio. Shvatila sam da se ne nalazim kući. Nebo je svetlo ružičasto. Od kad menja boju? 

Činjenica je da stojim zarobljena uz zid, u nekom levom mestu, potpuno sama. Čovek srednjih godina koji me je držao, takodje je nosio crni ogrtač, delovao je siromašno i uplašeno. Ali za sve to postoji logično objašnjenje. Ludim. Ne, ne, ne, ne. Sanjam. Ništa od ovog nije stvarno.

"HAHAHAHAHAHA" 

"Šta je smešno?" Upitao me je.

"Ti si stvarno pomislio da ja neću shvatiti da sanjam?" Nasmejala sam se.

Spustio je pogled dole i izvadio iz dzepa nož.

"Šta radiš?" Počela sam da drhtim.

U trenutku je ubo nožem zid, milimetar pored mog uha. Ispustila sam vrisak u nadi da će me neko čuti.

Njegov bolestan smeh pratio je još bolesniji pogled koji mi je davao strah.

"Pa probudi se već jednom!" Smejao se i čudno prevrtao očima.

Bledo sam pogledala nož koji je stojao pored mog lica. Mogao je da me ubije. U sekundi. Ne znači da neće. Skoncentriši se, pametnija si od njega.

Udahnula sam. "Gde sam ja?"

Uputio mi je blagi osmeh "Dobrodošla na Ardu."

Pogled koji sam mu uzvratila bio je pomešan. Izbečila sam se i u trenutku uplašila. Zbunjenost koja me je obuzela i pitanja koja su mi prolazila kroz glavu, išla su u beskraj.

Sekund tišine i onda zvuk lasera.

Čovek koji me je držao pao je u nesvest, a ubrzo i ja.

—