Ad Astra

21

Sklopio je tužnu facu.

"Šališ se zar ne?" Blago sam mu gurnula rame.

Prazno me je posmatrao idalje ne prekidajući tišinu što me je činilo nervoznom.

"Nećeš da vrištiš ili da izliješ svu svoju agresivnost na mene??" Progovorila sam zabunjeno.

"To želiš?"

"Trebalo bi češće da piješ. Postaješ normalniji."

Možda ono što sam govorila nije imalo smisla, ali njegov tonalitet i izbor reči koje izgovara se upotpunosti promenio. Smireniji je i zapravo liči na osobu sa kojom možeš da razgovaraš bez guranja na zid i davljenja. Koliko god to čudno zvučelo.

"Opet te pitam, zašto gubiš vreme sa zEmLjaNkoM?" Trgnula sam ga.

"Prekini da me guraš, pašću."

"Auww, pazi da se ne povrediš.", "Možeš li sad da ideš? Tvoje prisustvo mi remeti mir." Nastavila sam da neprimetno čupam travu.

"Što si tako neprijatna ni ne gledam u tebe?"

"Ja? Neprijatna? U poslednjih par meseci si bio baš prijatan. Obožavam da svoje slobodno vreme, kojeg imam previše, provodim sa tobom." Drala sam se na njega, "Ali si pijan, verovatno ne znaš ni šta si sve radio."

"Ne baš da budem iskren."

"Ako već nećeš da ideš, ne kvari mi raspoloženje i ćuti."

{Dva minuta ćutanja}

"Hteo sam-"

"A-a! Ćuti." Prekinula sam.

Prevrnuo je očima, "Vrti mi se u glavi."

"Pa šta si očekivao nakon TOLIKO FLAŠA ALKOHOLA?" Uzrujano sam viknula, "Zašto si uopšte pio?"

"Hteo sam da kažem da sam glup."

"Jel ti- Ne? Haha... Nije valjda da je bogu vatre žao?!"

"Rekao bih ti, ali se nešto ne sećam."

"Saznaćemo kad se vratiš u tvoju "previše sam savršen za ceo svet" formu."

Ismevala sam ga iz jednog razloga. Stvari koje mu sad govorim, znam da ne bih mogla da mu kažem dok je trezan. A moram. Jednostavno moram da mu kažem sve što me muči. Sve što mi je priredio. Svaki put kad me je naterao da plačem ili radim nešto protiv svoje volje.

"Mrzim te." Ispustila sam.

Pogled je preusmerio u mene. Idalje hladan, kao i uvek. Ni kad je pijan ne mogu da ga pročitam.

Bez i jedne reči. Glavu je podigao ka gore.

Da je vreme lošije i da nema zvezda, ovaj susret bi bio mnogo neprijatniji. Ne bih imala u šta da gledam kada ne znam šta da kažem.

"Zašto ih toliko voliš?" Promumlao je.

"Molim?"

"Zvezde. Stalno gledaš u njih."

"Smiruju me." Uzela sam vazduh, a zajedno sa njim i energiju, "Uvek su mi privlačile pažnju. Volela bih da mogu da uzmem jednu."