Ad Astra

27

Sedela sam ispred prozora koji je gledao na ulicu. Napolju je radila svaka treća sijalica na banderi ali to nije bilo dovoljno da pokrije mrak koji guta sve za sobom. Sa druge strane, iako je bila podalje, opustošena kuća čudno me je posmatrala i davala mi je istu tavku energiju. Desno, nalazila se ogromna količina ničega. Samo noć koja je išla u beskraj. Plašilo me je to što znam da se tamo nalazi livada i da odatle bilo šta može da dođe.

Suviše je kasno da bih sama izašla iz kuće. Gotovo bih počinila samoubistvo. Odlučila sam da ću postupiti onako kako moram, ostaću unutra i radiću ono što sam uvek radila - čekala.

Aidana nema ceo dan. Ranije je odlazio i nije se vraćao po par nedelja, to mi je tada bilo normalno i nije me interesovalo. Ali sada se promenilo. Zato što znam šta radi kada nije tu. Ima mnogo mesta gde može da ode. Mnogo devojaka koje menja u zavisnosti od njegovog raspoloženja.

Ne verujem da sam zapravo mislila da će biti drugačije.

Možda je išlo suviše dobro i on to nije mogao da podnese. Rekla sam mu da mi nije svejedno da ostanem sama u kući. Što je ustvari značilo da se plašim, ali nisam htela tako da mu saopštim jer mislim da mu je muka od mene i stvari kojih se bojim. Takođe sam mislila i na "taj deo" sa devojkama koje žele svoj trenutak pažnje iako znaju da je jednokratno. I upravo sam pronašla i sebe tu. Ne znam šta sam mislila kada mi je palo na pamet da može bilo šta između nas da funkcioniše.

Kada sam se uverila da ga nema, navukla sam zavesu na prozor, vratila sam stolicu na kojoj sam ceo dan sedela i otišla sam u kupatilo da se umijem. Pogledala sam se u ogledalo i oči su mi zabrinjavajuće crvene. Nasmejala sam se u inat sebi, a i da bih se podestila kako je to. Peškirom sam lagano obrisala lice i vratila ga na mesto.

Uputila sam se ka svojoj sobi ali me je zaustavilo nešto što se pomera sa druge strane ulaznih vrata. Podigla sam glavu i shvatila sam da je to kvaka. Trepnula sam i vrata su se otvorila, otkrivajući dobro poznatu osobu.

Iz besa ubrzala sam hod, "Stvarno ćeš posle svega to da uradiš?!" Vikala sam.

Bez reči, gledao me je kako skoro nisam poletela ka njemu da bih ga udarila, i onda se sklonio. Pomerio se u levu stranu.

"Teose?" Stala sam, ukočila se i dozvala razuma. Bledo sam posmatrala siluetu čoveka na zidu sve dok zapravo nisam pogledala u njega. Nosio je uobičajeni crni ogrtač i polako je skidao kapuljaču što mu je dovelo lice do izražaja.

Sa raširenim rukama potrčala sam ka njemu u zagrljaj.

—

"Arda, drago mi je da te vidim vedru posle svega što si prošla!"

Sedeli smo za stolom, samo Teos i ja. Aidan je prevrćao nešto po kuhinji verovatno kako bi izbegao da sedi sa nama. Otvarao je svaku fioku i delovao je kao da ne zna šta traži.

"I meni je. Noćna mora kada se setim toga." Čvrsto sam držala raspoloženu facu iako mi nije bilo svejedno.

"I ti Aidane si mi nedostajao. Malo manje od Arde, ali dovoljno." Oboje smo prasnuli u smeh zbog Teosove provokacije koja je upućena Aidanu.

"Kako je bilo... U pećini?" Zainteresovano sam upitala.

"Zanimljivo. Dosta toga sam saznao i mislim da smo spremni da napadnemo Kai-a."