Ad Astra

20

Noć je polako prolazila i za sobom je nosila svaku moju nadu za spavanjem. Mislim da bi bilo i previše uobičajeno da kažem da ponovo ne mogu da spavam.

Osećam kako mi glava iz sekunde u sekundu sve više pulsira.

Koliko je sati?

Kao da je bitno, ionako ću ovde ostati još dugo.

Nedostaje mi Sunce. Sećam se kako sam ranije mrzela jutro zbog Sučevih zraka koji mi prže oči. Sve bih dala da to ponovo osetim. Na Ardi, sve je veštačko, tmurno i u najmanju ruku depresivno. Možda ja imam takav utisak zbog svega što mi se desilo, ali mi se čini da neću menjati mišljenje. Volela bih da sam saznala stvari drugačije.

Sigurno nisam planirala ni na kraj ovog univerzuma, ako postoji, da ću reći ali, nedostaje mi škola. Ustajanje rano ujutru sa podočnjacima do članaka. Jedina stvar koja se nije promenila. Nedostaju mi domaći-Kad bolje razmislim, ipak mi je dobro bez škole. Učili smo gomilu nebitnih stvari koje nemaju smisla i sada kada pogledam sa strane, nisu čak ni tačne.

Lutajući svojim mislima, primetila sam papir koji je virio iz noćnog stočića koji se nalazio pored.

Iako sam znala šta se nalazi unutra, ipak sam hitro je otvorila. U čudu sam letimično pogledala koliko sam zapravo pisma napisala teta Vesni. Toliko misli i neizgovorenih rečenica na jednom mestu.

Shvatila sam da dugo joj nisam uputila ni jedan vid komunikacije, što me je rastužilo. Jer je ona jedina osoba kojoj je zapravo stalo do mene.

"Draga teta Vesna..." Raspisala sam se.
"Nadam se da si dobro. Izvini što ti nisam dugo pisala. Trebalo mi je vremena da dovedem sebe u red i konačno jesam. Bar do juče. Bolje sam. Privikla sam se već da gubim vreme ovde i pomirila se sa činjenicom da će tako ostati još dugo. Idalje se ništa novo ne dešava, da budem preciznija ništa novo nisam čula. Teos je morao da ode tako da nema ko da me izveštava. Da, sama sam sa znaš već kim. Poprilično mi dobro ide... Ali ipak se nadam da će se Teos što pre vratiti,
Tvoja Arda, sa druge planete."

Osetila sam ogromno olakšanje kada sam završila sa pisanjem.

Da li je to sve u mojoj glavi? Verovatno da. Ali me to neće sprečiti da radim jedinu stvar koja me oraspoloži.

{Nedelju dana kasnije}

Završila sam sa čitanjem još jedne knjige sa srećnim krajem. Motivišu me da se skoncentrišem na nešto drugo osim činjenice da sam primorana da budem zatvorena u jednoj kući. Tačnije, u jednoj sobi. Nisam nedelju dana provirila dalje od kreveta. Mrzelo me je i nisam imala volje.

Verovatno sam izgubila 5kg zato što ništa nisam jela ali nije bitno. Nadoknadiću.

Želela sam da izbegnem svaki kontakt sa Aidanom. Nemam dovoljno volje da pričam sa njim, ponovo u istoj sobi. Ponovo isti pogledi i reči. Prosto sam previše izbledela da bih odreagovala na to što me je povredio. Krajnje me više ne interesuje. Ja sam ispala glupa i njemu je to jasno.

Očigledno je svima jasno osim meni. Toliko sam primitivno odreagovala na njegovu igru.

Lupala sam glavu prvih par minuta i došla sam do zaključka da mi ništa ne vredi. Trebala sam ranije razmišljati. Ali me nije bilo briga u tom trenutku za posledice. Zato sam ja kriva, ponovo.

Tešila sam sebe rečenicama u koje ni ja sama nisam verovala.

Naravno da me je pogodilo ono što se desilo. Ali pokušavam da to zataškam negde na kraju mojih misli. Negde, gde neću toliko puta puštati isti scenario u svojoj glavi.