Ad Astra

25

Dan je polako prolazio a ja sam vešto izbegavala Aidana. Čula sam kako cirkuliše po kući i zaobilazila sam te prostorije u kojima je on. Tradicija se ponavlja kao i uvek. Čudno kako je ceo dan proveo u kući, bez njegovih "šetnji". I kada je Teos bio tu, a i sada kada je otišao, većinu vremena nije provodio ni u okolini. Znao je gde ide, šta radi u kojem periodu i po njegovom proračunu, nije bilo moguće da ga Kai uhvati.

Prošlo je toliko vremena od kad sam ovde, da sam prestala i da brojim dane. Moja očekivanja urušila su se onog trenutka kada sam shvatila koliko se zapravo sporo pomeramo. Deluje mi kao da nemamo šanse, jer i nemamo. Kai ima vojsku, vlast i uzvišene osobe iza njega. Mi imamo Teosa koji je otišao i ne verujem da može mnogo da doprinese, boga vatre kojem nije stalo do drugih, i mene, najnebitniju osobu koja ne može ni tiganj da podigne, a pogotovo ne udari, povredi i u najgorem slučaju ubije nekoga.

Zanimljivo mi je da se nadam povratku kući. Mogu samo da maštam o srećnom završetku i miru. Često vidim sebe kako hitro trčim u zagrljaj teta Vesni. Vreme bi bilo sunčano i vazduh bi bio podnošljiv. Kosa bi mi od brzine kojom jurim ka njoj letela na sve strane ali me ne bi bilo briga.

Ali šta ako je svet zaboravio na mene. Nikada nisam imala mnogo prijatelja ali se nadam da toj nekolicini nedostajem. Možda je policija odustala od mene jer sam isparila. Neće me nikada naći jer više ne postojim, bar ne tamo. Moje stvari u sobi postale su eksponati. Mesto na koje će teta Vesna moći da plače.

Misle da sam mrtva.

I jesam.

Nikada više neću gledati na svet onako kako sam ranije. Nadam se da im nedostajem, jer ja meni nedostajem.

Pomešala su mi se osećanja prema svemu. Smučio mi se ovaj prostor, isti prozori, zavese, vrata, parket, konstantni polu mrak u kući. Od napetosti koju konstantno osećam negde duboko u sebi nisam ni imala vremena da razmišljam o meni... i Aidanu. On verovatno ni ne muči glavu samnom, ali to je on. Ja tako ne funkcionišem. Moram da se dogovorim sa sobom šta želim a šta bi bilo lepo da izostavim i zaboravim. Samo još kada bih znala. Osećam da nas nešto vuče a istom jačinom nas i tera da se ne podnosimo. Kao neki zakon koji namrgođenim glasom govori:"Ne možete da se podnosite duže od jednog dana.".

Ne žalim ni jedan momenat koji sam provela sa njim. Mnogo emocija se borilo u meni i preovladala je ona od koje sam se najviše plašila. Žao mi je što nisam bistrije razmišljala i da sam pokušala bar malo da se opustim. Ali znam da bih opet isto tako postupila zbog svoje nesigurnosti. Videla sam da se potrudio da me ispoštuje ali na njegov način, jer bi bilo dovoljno jezivo da me je upotpunosti poslušao. Nisam razmišljala racionalno tako da mi je sve mutno i idalje mi srce preskače kada vratim film u glavi.

{Par sati kasnije}

Prevrćala sam po frižideru u nadi da ću naći nešto bar na oko lepo. Svaki put sa nadom bih pogledala da vidim da li se nešto magično stvorilo ali se ubrzo i razočaram.

Kukuruz i grašk u konzervi je iz frižidera isparilo. A čak na Zemlji nisam ni volela da ih jedem.

Kuća je postala izuzetno mirna i čuo se blagi vetar koji je nosio prašinu na ulici. Iz kojih uglova mogu da zapazim plač dece ali i on je utihnuo.

Iz čučajućeg položaja ustala sam i otvorila sam fioku u kojoj su stojale staklene čaše. Uzela sam jednu i sipala sam vodu iz česme, "Znam da si iza." Okrenula sam se ka njemu.

"Zašto me izbegavaš?"

"Ne izbegavam te samo gledam da te zaobiđem." Popila sam gutljaj vode.

Prodrmao je konzervu sa slikom kukuruza, "Ovo tražiš?"

Prevrnula sam očima, "Naravno... Daj mi."