Ad Astra

9

—

Spavala sam očajno. Na svaki moj pokret čuo se iritantan škriputavi zvuk. Imala sam loše snove, koji su mi dodatno otežavali da se odmorim bar na par minuta. Ponavljala sam scenario od sinoć u glavi, celu noć. "Ne bih je prstom taknuo." Šta on misli da je? To što je lep ne daje mu pravo da me tako ponižava. Nije čak ni toliko lep... Dobro, možda jeste lep, ali svakako nije neko za kim bih se okrenula da sam na Zemlji. Previše je zaljubljen u sebe. Prvom prilikom, ću mu se osvetiti za ono što je rekao i uradio. Ostavi se Arda debila, imam pametnija posla nego da razmišljam o nekom "bogu vatre".

Gledala sam u istu maketu, koja je stojala na prašnjavoj polici. Nadam se da je nisam polomila. Posmatrala sam par minuta i odjednom sam skočila da je dohvatim.

"Teose!" Odlazila sam u dnevnu sobu jer mi savest nije dala da nešto ovako prećutim.

"Teose, mislim da sam pokvarila nešto..." Viknula sam.

"Ma nema veze, šta si pokvar-" Zastao je kada je video da držim Zemlju u ruci.

"Zašto si to dirala?" Razbesneo se i oteo mi je iz ruku.

"Stojalo je na polici u sobi, htela sam da vidim šta je..."

"Nee... Sigurno radi!" Užurbano je pritiskao dugme u nadi da će da proradi.

"Izvinite... Nisam mislila da ću ga pokvariti..."

Uzeo je vazduh, "Nije tvoja krivica, trebao sam je skloniti..."

"Dajte da probam ja.." Približila sam se da uzmem maketu.

"NE!" Zakoračio je u nazad, "Mislim, ja ću."

Seo je za sto i izvadio neku spravicu sa kojom je otvorio poleđinu makete. Pomerao je žice i okrenuo kraticu koja je delovala kao da se pomerila sa mesta.

"Nadam se da radi!" Sklapao je delove u celinu.

"Jel snima? Šta treba da kažem? Hmmm..."

"Hahahahahahaha"

"Teose nije smešno!!"

"Uh, dobro je..." Naslonio se na stolicu, rukom sklanjajući znoj sa čela.

"To ste vi?" Pravila sam se iznenađeno.

"Umm, da. Stara dobra vremena..." Gledao je u Zemlju.

"Ko je to, na snimku?" Stidljivo sam pitala.

Uputio mi je pogled pun različitih emocija i shvatila sam da postavljam previše pitanja.

Nastupila je tišina.

"Stvarno izvinite, ne morate da odgo-"

"Ne, u redu je. To je sada svakako u prošlosti."

Sela sam preko puta njega.

"Ona... Je sa Zemlje. Upoznali smo se zbog moje greške. Bilo nam je zabranjeno da idemo na planetu Zemlju. Bio sam mlad i naravno da sam to prvo uradio kada mi je to rečeno. Proveli smo dosta vremena zajedno i ubrzo sam shvatio da će je ubiti zato što je čovek. Bilo je samo pitanje kada ćemo se zauvek rastati." Udahnuo je, "Ta maketa Zemlje je poslednje što mi je ostalo od nje."

Ustao je i uputio se ka mojoj sobi.

"Dođi." Okrenuo se.

"Ovo je bila njena soba. Dugo godina niko nije ulazio u nju. Trudio sam se da sve ostane baš tako kao što ga je ona postavila."

"A ja sam pomerila kuglu..."

"Nema veze, nije moglo doveka da tako stoji." Ulazio je u sobu i gledao knjige koje su stojale na polici.

"Izvinite, postavila sam Vam previše lično pitanje."

"Ne bi trebalo da imamo tajni, posebno sada, kada ne znaš kome da veruješ. Želeo sam ovo da ti kažem, jer želim da shvatiš u kolikoj opasnosti smo svi, moraš da ostaneš ovde. Uništiće sve do čega nam je stalo."

Pogledala sam u Teosa, "Ovo radite zbog nje."

"Svi imamo svoje razloge. Zaslužuje da živi normalan život, kao i ostali ljudi."

"Šta ako nije živa?" Grubo sam postavila pitanje.

"Ako nije... Njena deca jesu."

"Znam da u situaciji kao što je ova, ne bih trebalo da budem sebična, ali i ja zaslužujem normalan život."

"To je normalno, ali niko ga neće imati ako ne sprečimo ovo."

"Ali zašto sam ja morala da budem žrtveno jagnje?"

"Ne znam... Vreme će pokazati." Napustio je sobu.

Još jedan moj očajnički pokušaj da saznam zašto sam baš ja ovde, je propao kao i moja želja za životom.

—

Tek sam prvi dan ovde, a već mi je muka i želim kući. Ako već planiram da provodim vreme ovde, moram naći neku zanimaciju u suprotnom će mi pući poslednja moždana ćelija, ako je još ima.

Pored mog kreveta, stojao je mali, drveni, noćni stočić sa stakleno sivom vazom u kojoj se nalazilo uvenulo cveće. Sad mi je bar lakše kad znam da ne umirem sama ovde. Otvaram prvu fioku u kojoj je stojao prazan papir. Odlično, sad mi treba još samo olovka. Jel oni to imaju? Ustajem sa kreveta i pretražujem sobu. Na tamno smedjem stolu, stojalo je mastilo sa perom.

Nisam mogla sve da zadržim u sebi, a jedina osoba koja nije tu, a mogla bih da joj se poverim je teta Vesna. Napisaću joj pismo i spaliću ga kasnije.

Sela sam za sto, uzela pero u desnu ruku i počela da pišem.

"Draga teta Vesna, kidnapovali su me vanzemaljci..." Ne, ovo nije dobro.

Zgužvala sam papir i bacila ga na drugi kraj sobe.

Mora da ima još papira u ovoj sobi. Otvorila sam drugu fioku noćnog ormarića i tu je stojala gomila prazne hartije. Bingo!

"Draga teta Vesna, nemoj da brineš! Dobro se snalazim u drugoj dimenziji." Ne.

Ovaj papir, završio je isto kao i prošli.

"Draga teta Vesna. Upoznala sam boga vatre. Da li znaš koliko mi ide na živce?" Ufff...

Gledala sam neko vreme u prazan papir, a i on je gledao u mene. Ima toliko stvari koje bih joj rekla, ali kada dođem u tu situaciju, neću znati odakle da počnem.

"Draga teta Vesna,
Nedostaješ mi, mnogo. Plašim se. Ovde sam sama i teško to podnosim. Primenjujem sve ono čemu si me naučila. Ne verujem nikom, ne verujem čak ni sebi. Želim da odustanem. Ali ti ne bi htela da to uradim. Jel tako? Trudim se da ostanem psihički prisutna i da se pomirim sa činjenicom, ali imam osećaj da tapkam u mestu. Nemam izbora, moram ostati ovde. Volela bih kada bi mogla da mi napišeš nešto, jer se polako gubim u sopstvenim mislima, ali malo mi je komplikovano da ti objasnim adresu.
Tvoja Arda."

Savila sam pismo i od drugog papira napravila malu kovertu.

"Za teta Vesnu od Arde, sa druge planete." Napisala sam na poleđini omota.

—