Ad Astra

6

Ne verujem da sebe poredi sa Bogom, ovo je novi nivo narcisa, bravo!

"Kako si samo duhovit, ne, sad ozbiljno. Kako si SPALIO ONOG ČOVEKA?"

Smejao se, "Rukama."

"Udaviću te."

"Uhuu, da vidim."  Ispustio je smešak.

Ja i moja poremećena persona, zašto je ovo zvučalo lepo. Arda, skoči iz ovog broda.

"Dajj, reci mi."

"Ovo je planeta bogova. Kao i sedam dimenzija, postoji i sedam bogova, pogodi ko je jedan od tih sedam?" Treptao je na mene.

"Pitam se... Znači, ti si bog vatre?"

"Kako si samo to shvatila?"

"Paaa, ne znam, možda? JER SI SPALIO ČOVEKA."

"Svaki put mi je smešno kako to naglasiš." Okrenuo se ka meni.

Slegla sam ramenima i pomirila se sa činjenicom da je on izgubljen slučaj.

"Jel me vraćaš kući?"

"Zar ti stvarno misliš, da možeš posle svega što si videla da ideš kući?"

Kroz glavu prolazila mi je teta Vesna. Sigurno je zabrinuta, ceo dan nisam bila kući. Verovatno je pokrenula već celu Srbiju da me traži.

"I šta onda, da nećeš možda da me spališ?" Pitala sam.

"Možda." Nasmejao se.

"Da si to hteo, uradio bi to već."

"Tačno." Uzeo je vazduh, "Ne znači da neću."

"Kako dirljivo."

"Ti si ta koja je plakala malo pre."

"UM, pa da ti nije palo napamet da je Gospodar iz druge dimenzije koji ima nadljudske sposobnosti hteo da mi odseče glavu?"

"Nije, hvala ti na ideji."

Ne mogu da ga podnesem.

Pogled mi je kružio oko broda, gledala sam gore, pa dole i shvatila sam da imam još dosta pitanja koja mi nisu bila jasna.

"Zašto si mi pomogao?"

"Mnogo ti hoćeš da znaš."

"Bar mi reci gde idemo i šta će biti samnom?"

"Dva pitanja u jedno." Naslonio se, "Idemo na jedno mesto."

Pogledala sam ga, "Postavila sam ti i drugo pitanje."

"Umrećeš."

"Sigurno me nisi spasio, da bi me ubio."

Delovao je zadivljeno. Ja jesam ponekad poremećena, ali nisam glupa. Da je hteo da budem mrtva, bila bih.

"Moram da ga ubijem, nakon toga, možeš se vratiti na zemlju. Ako preživiš."

"Ali zašto ti je bitno da ja ostanem živa?"

"Nije meni."

Namrštila sam se i okrenula ka prozoru. Vidim da nije tip koji puno voli da priča. Svakako je pametniji dok ćuti. Da li mu verujem? Apsolutno ne. Sve se dešava sa razlogom, zato verujem da sve što mi sada nije jasno, uskoro će se raščistiti. Sa njim sam, samo da bih preživela.

—

Zagledana u mali prozor, nisam ni shvatila da polako slećemo. Brzim pokretima glave, okrećem se oko sebe, dok se držim za naslon.

"Šta, već smo stigli?" Začuđeno sam postavila pitanje, međutim nisam dobila odgovor.

Ne verujem kakav je debil. Zašto ne može samo da mi kaže zašto sam ovde.

Ustao je sa stolice u kojoj je neko vreme sedeo i prišao vratima koja su se sama otvorila. Nije se ni okrenuo da vidi da li idem.

"Čekaj!" Povikala sam i potrčala ka njemu.

"Ovde ćeš biti neko vreme dok ne rešimo situaciju." Pogledao je u mene, "Ne izlaziš iz kuće, ne pričaš ni sa kim, prozori su uvek zatvoreni i zavesa je uvek dobro nameštena. Svetla su uvek ugašena. Jasno?"

Podigla sam jednu obrvu: "Nisam te dobro čula, ponovi još jednom."

Približio mi se i sagnuo ka meni. Lica su nam bila udaljena svega par milimetra. Produžio je do mog uha.

"Jel si sigurna da hoćeš da ti ponovim?" Prošaputao je dubokim glasom.

"Da. Mislim ne." Počela sam da crvenim i da se nesvesno vraćam korak u nazad.

Nasmejao se i prošao pored mene, kao da ništa nije rekao. Polako otvara vrata i ulazi u kuću ispred koje smo stali.

"Teose!" Vikao je.

Nisam znala šta da radim i koliko je bezbedno da stojim napolje, pa sa ga pratila.

Prolazili smo kroz kuću koja je izgledala kao da vekovima stoji tu. Krov ne znam na šta se držao, delovalo je kao da će svakog trenutka da padne i polomi mi ovo malo glave što mi je ostalo. Zidovi su stari i ispucali, svakog trenutka su mogli da se uruše. Nameštaja, skoro da nije i bilo, u najvećoj sobi, koja idalje nije bila dovoljno velika, stojao je jedan mali kauč, sa polu prljavom posteljinom. Zaprepašćeno sam šetala iza... Kako je rekao da se zove? Aidan? Dobro, zapamtila sam kako se zove samo se pravim.

"Aidane?", drhtav glas iz druge prostorije, dovikivao je čoveka koji mi užasno ide na živce, "Da li si to ti, znaš da ne čujem dobro?"

"Ja sam, doveo sam devojčicu."

DEVOJČICU? Izbečila sam se na njega. Šta je on? Stari vuk? Delovao je starije, ali nije sigurno 100 godina stariji od mene.

"Ha-ha, dovodio si ti mnoge devojčice. Rekao sam ti da mi ne najavljuješ to, ne želim da znam." Vikao je iz druge sobe.

Počela sam da se smejem, na šta je Aidan samo prevrnuo očima.

"Doveo sam tu koju si tražio." Bez trunke emocije, odgovorio je.

Šta? Na trenutak mi je prošla jeza dužinom celog tela. Ponovo će pokušati da me ubiju? Uplašeno sam gledala jer nisam mogla da shvatim zašto me je doveo ovde, u ovu ruševinu. Zašto bi bilo ko mene tražio, nisam bila bitna ni na svojoj planeti a ne na tuđoj.

Čulo se užurbano lupkanje po starom parketu. Na vrata, stao je starac koji je držao pokvaren zidni sat u ruci.

"Stvarno izvini, nisam očekivao goste, nisam ti ništa spremio. Da budem precizniji, dugo godina, osim Aidana, niko ovde nije dolazio me posećuje."

"Sve je u red-"

"Nismo ni sad došli da te posetimo." Prekinuo me je Aidan.

Kako je odvratan, taj blagi osmeh na licu tog starca, ovaj konj je sklonio. Popreko sam ga pogledala i prišla čoveku koji se tom rečenicom orastužio.

"Kao što sam rekla, sve je u redu." Uputila sam mu osmeh.

"Moje ime je Teos, drago mi je što se upoznajemo!" Uzvratio mi je osmehom.

"Nikoga ne interesuje. Prekinite da se ponašate kao da smo na odmoru. Da li je svima jasno da sam izdao naš narod? Zbog, ovoga?" Pogledao je u mene.

Pogledala sam direktno u Aidana, "Ja sam Arda."