Ad Astra

8

Prilazim i pokušavam da je dohvatim, međutim bilo je previsoko. Šta ću sad? Eno je stolica! Uzimam stolicu i postavljam je tačno ispod makete. Na vrhovima prstiju, jedva sam uspela da je uzmem.

Hmm šta će ovo ovde? Okrećem planetu i primećujem na dršci da stoji jedva primetno dugme. Naravno zbog moje radoznalosti, nisam dva puta razmislila, pritisla sam iste sekunde.

Zbog mraka u sobi, jasno se videlo da je kugla počela da svetli. Čuo se neki mehanizam i Zemlja je počela da se okreće. U trenutku kada sam htela da kažem da je prelepo, začuo se zvuk.

"Jel snima? Šta treba da kažem? Hmmm..."

"Hahahahahahaha"

"Teose nije smešno!!"

I kugla se ugasila.

Bledo sam posmatrala. Jel to Teosov glas? Ne zvuči kao Teos. Takođe i ženski glas. Jel to Teos kad je bio mlađi? Ne moguće. Ne, ne, ne,ne!! Zašto ne radi!

Pokušala sam ponovo da je upalim, ali bilo je bezuspešno. Ako sam je pokvarila, gotova sam. Uspaničila sam se i vratila maketu na isto mesto. Potrudila sam se da izgleda isto kao i na početku. Užurbano sam vratila stolicu i legla u krevet.

Ležim, gledam u plafon. Kroz dugačke zavese, tračak svetla prolazio je u moju sobu. Ali i on polako počeo je da nestaje.

Zašto? Zašto ja? Želela sam da maturiram, kupim kuću i počnem samostalan život. Da li mnogo tražim? Ali ne. Umesto toga, ja sam dobila gomilu vanzemaljaca, sa planete koja se zove isto kao ja. Koliko to može da bude slučajnost? Iskreno, nije mi jasno kako nisam počela da haluciniram od toliko stvari koje sam danas saznala. Ne mogu da verujem, da sam do juče živela normalno. Da li ću na kraju preživeti? Ako baš moram da umrem, ne želim da to bude ovde.

Previše informacija skupljalo se u meni i nisam mogla da izdržim, a da ne zaplačem. U takvom stanju, zaspala sam.

—

"Arda! Arda! U redu je!"

"Molim!" Trgnula sam se iz sna. Ponovo taj isti glas prelazi mi iz jednog u drugo uho.

"mHhm" Teglim se i gledam oko sebe da nisam kojim slučajem sve ovo sanjala. Ali ne, idalje se nalazim na istom mestu.

Ustajem iz kreveta i opipavam oko sebe. Toliko je bilo mračno, da nisam videla svoju ruku kada je podignem ispred sebe.

Hajde gde su vrata? Ne, nisu ovde. Ne, nisu ni ovde.

"AAa!" Vrisnula sam u trenutku kada sam naletela na nešto čvrsto.

"Već si počela da skačeš na mene? "

"TO SI TI!" Vikala sam, "Pa da li si ti normalan?! ŠTA RADIŠ OVDE U MOJOJ SOBI, U MRAKU!" Udarila sam ga sa obe ruke.

Uhvatio me je za struk i gurnuo na zid koji se nalazio pored.

"Šta smo rekli da se desi kada prekršiš to što sam ti rekao?" Stiskao me ja za struk.

"Skloni se sa mene!" Odgovorila sam.

"Popni se na mene? Ja sam mislio da si ti fina." Prošaputao je.

"Odmah!"

Nisam mogla najbolje da ga vidim, ali tela su nam bila zalepljena. Bilo mi je toliko neprijatno, ali držao me je čvrsto i nisam mogla da se pomerim.

"Aidane, jako me stiskaš, boli me." Gurala sam ga od sebe, "AU!" U trenutku, popekao me je. Mesto na kojoj je stiskao moju majcu, napravila se rupa.

"Aidane šta radiš!" Čula sam Teosov glas kako dopire iz druge prostorije.

Hvala ti Bože.

Teos ulazi sa svećom koja je blago osvetljavala sobu.

"Aidane, šta je ovo?" Razočarano je gledao u njega.

Konačno sam mogla da vidim, što nije poboljšalo situaciju. Vidim Aidana, kako stoji i suviše blizu mene.

Aidan se nasmejao i podigao obe ruke u vis.

"Napolje, odmah!" Viknuo je Teos i zajedno sa Aidanom napustio prostoriju.

Šta se upravo desilo? Jel on to? Ma nije. On je bolestan. Udaviću ga dok spava.

Iz druge sobe, mogla sam da načujem razgovor. Možda ću samo malo da provirim da bolje čujem.

Polako otvaram vrata od moje sobe i prilazim dnevnoj.

"Da li si ti ozbiljan?" Progovrio je Teos, "Šta radiš to!?"

Aidan je prevrnuo očima.

"Nemoj ti meni da prevrćeš očima. Upao si devojci u sobu dok je spavala i šta si uradio? Gurnuo je na prvi zid koji ti je pao pod ruku! Da ne kažemo a si je još povredio!" Napravio je pauzu, "Znaš zašto je ovde, nemoj da joj još pogoršavaš!"

"Nije me briga." Hladno je odgovorio, "Bilo mi je dosadno."

"Pa si odlučio da je ugušiš?"

"Nije tvoja stvar šta sam ja odlučio." Pogledao je u Teosa, "Da sam hteo da je ugušim, uradio bih to."

"Aidane, nije moj problem što ne možeš da zadržiš svoju stvar u gaćama." Aidan se nasmejao.

"Ne brini. Ako ti je to najveći problem, možeš da spavaš spokojno. Ne bih je prstom taknuo."

"Aidane vraćaj se ovamo!" Viknuo je na Aidana dok je on napuštao kuću.

"Znam da stojiš tu." Okrenuo se ka meni.

"Um, ja.. Samo sam prolazila."

"Ja ću ti se izviniti umesto njega. Stvarno pokušavam da ti olakšam ovo. Ipak nije da svaki dan imaš priliku da te kidnapuju vanzemaljci." Nasmejao se.

"Jel on uvek ovakav?"

"Većinu vremena."

"Konj."

"hahahaha, ali šta ćeš, mladost."

Zabolela me je opekotina pa sam se namrštila.

"Jao da, zamalo da zaboravim!"

Prišao mi je i obe ruke približio opekotini. Uplašila sam se i zakoračila u nazad.

"Ne brini, neće boleti."

Zatvorio je oči i kada je povukao ruke, opekotina je nestala.

"Kako?" Izbečila sam se.

"Kao što ti kažeš, super moći."

"Hvala Vam."

"Ma ništa, začudilo bi te kada bi znala koliko puta sam ovo morao da radim." Smeškao se.

"Nije mi jasno. Kako je izašao napolje, a mi se sakrivamo od svih?"

"Ne brini ti za njega, ima on i previše mesta gde može da spava, ako me razumeš." Zamahnuo je rukom.

"Ne brinem za njega, brinem za sebe. Ne želim da dovedem sebi život opet u opasnost zbog idiota."