Ad Astra

5

—

Znači, ovako je to biti mrtav. Mirno, osim nekog zujanja u pozadini. Poprilično je crno ovde.

"Tata?" Nasmejala sam se, "Mama?"

"Pa sad, možeš me zvati tata, ali ne moraš baš mama." Ponovo onaj grub glas.

Skočila sam i velikim zamahom ruke sam ga udarila.

"Auu, jel vidiš da vozim?" Odskočio je, "Tako mi zahvaljuješ što sam te spasio od onog debelog koji je hteo da ti odrubi glavu?" Podigao je jednu obrvu, "Nema na čemu."

Blenula sam u njega zabunjeno. Hoće meni nekad nešto ovde biti jasno? Kratak odgovor, ne.

"Šta, k-kako?"

Prevrnuo je očima "Evo je opet, šta ti sad nije jasno?"

"Možeš li da prekineš da prevrćeš očima na mene? Podižeš mi pritisak."

"I ti meni svašta podižeš, pa jel pitam nekog nešto?"

Nemoj da se nasmeješ. Nije to zaslužio. 

"Ne verujem da si upravo to rekao." 

"Ti si ta koja zamišlja pogrešan scenario, ne ja." Nasmejao se, "Ćuti sad, drugi put ti govorim da vozim, ne zeliš da me čuješ kako treći put ponavljam."

Dvoje može da igra ovu igru.

Izula sam patiku i pogodila sam ga iz dubine svoje duše.

"Ne nisi..." Besno je odreagovao.

Pustio je korman i brzinom svetlosti, počeli smo da padamo.

"AAAAA TI NISI NORMALAN, PA MI LETIMO!" 

"Izgleda da si se upravo sad probudila iz kome.." Smejao se.

"UHVATI KORMAN MALOUMNIČE!"

"Kako si me to nazvala?"

"UHVATI KORMAN!"

"Povuci."

"NEĆU, PAŠĆEMO." Pokušala sam da dođem do kormana, ali me je gurnuo.

"Povuci reč."

"DOBRO, POVLAČIM, STANI SAD!!"

"I šta još?"

"GAĐAĆU TE DRUGOM PATIKOM, UHVATI TO!"

"Nisi rekla izvini."

Da li je on realan? Ako ne stane u ovoj sekundi, slupaćemo se i izgoreti u požaru.

"NEMA ŠANS- ah, DOBRO IZVINI, SAD ZAUSTAVI TO."

Nasmejao se i blagim pokretom ruke, ponovo nas vratio u ravnotežu.

"Tebi ozbiljno nešto fali." Zadihano sam pričala.

"Rekao sam ti da me ne provociraš." Gledao je levo-desno.

"Mogli smo da poginemo!"

"Da budem precizniji, ti bi poginula." Napravio je puzu, "Opet sam ti spasio život."

"PA TI SI GA UGROZIO IDIOTE!"

"Opet se vređamo?"

Gledala sam ga kao da hoću da ga ubijem, što nije bilo isključeno. Ne verujem da toliko narcisoidnosti može da stane u jednu osobu.

{Par minuta ćutanja}

Gledala sam kroz prozor, iako se plašim visine. Bolje to, nego mišićavi tip sa čupavo smeđom kosom i egom kao Ajfelov toranj. Dobro, da budem iskrena, nije bolje. Možda ću samo malčice da okrenem glavu.

Gledala sam i skenirala svaki inč njegovog tela, a i glave. Da nije toliko arogantan, mogao bi da zameni Bred Pitta u svakom filmu. Ne bi mi bilo čak ni žao. Iskreno, pitam se kako je i stao u ovaj brod. Visok je.. Dala bih mu dva metra. Neću da preterujem, metar i devedeset. Oči su mu svetlije od moje budućnosti, plave. Moje omiljene. TRGNI SE DEVOJKO. Sediš u letećem brodu, na drugoj planeti sa likom koji baca vatru iz dupeta. ČEKAJ, kako ima savršene šake, mogu da mu izbrojim svaku venu koja mu izlazi iz ruku. Jedna, dve, tri- okej, dosta.

"Gotova sa analiziranjem?" Upitao me je.

"Ne laskaj sebi. Samo sam te pogledala." Uputila sam mu kiseo osmeh.

Prevrnuo je očima, "Čekaj da se malo pomerim, bolje ćeš me videti iz ovog ugla." 

"Hvala ti, sad mi je bolje."

"Uvek." Namignuo mi je i skoncentrisao se na vožnju.

jansisnaisnahqosnfow

Zašto je baš morao da namigne, mogao je samo da izvali nešto genijalno glupo. 

"Jel bi mogao sad da mi kažeš konačno šta ja radim na ovom brodu, planeti, dimenziji ili kako god vi to zvali?"

"Nisi zaslužila." Okretao je korman na levu stranu.

"U-Um, stvarno mi ništa nije jasno." Gledala sam mu u ruke.

"To smo svi shvatili."

"Možeš li da prestaneš da glumiš prvoklasnog debila i kažeš mi već jednom o čemu se radi?"

"Zaboravila si užasno lepi i zgodni prvoklasni debil."

Ne mogu ja ovo danas, a ni sutra, a verovatno neću moći ni u bliskoj budućnosti. 

"Molim te."

Počeo je se smeje. Nije baš toliko smešno.

"Pa, šta te zanima?"

Idemo redom. Sad ću da ga udavim.

"Kako sam došla ovde?"

"Ne znam, zemljani ne mogu da putuju kroz dimenzije."

Dobro smo počeli.

"Gde sam?"

"Daleko od kuće."

"Možeš li da budeš malo precizniji?"

Prevrnuo je očima, "Nalaziš se na jednoj od sedam dimenzija."

"Postoji sedam dimenzija?!" Izbečila sam se.

"Da, samo što ste vi glupi pa nikad to da shvatite."

Proignoriši.

"Zašto toliko mrzite ljude?"

"Uvek ste bili priča za sebe, pre nekoliko vekova, pokušali ste da uništite sve što postoji."

Na trenutak sam zastala i postavila pitanje koje me najviše muči.

"Šta si ti?"

"Bog."