Ad Astra

28

{Sledeći dan}

Nemo sam gledala u Teosa i Aidana naslonjena na zid od dnevne sobe. Mirno su razglabali o tome kako će da napadnu celu vojsku. Većinu plana sam propustila zato što sam se upravo probudila. Aidan je pokazivao na mapu koja se nalazila na sredini stola. Provlačio je prstima po starim ulicama koje su po njemu značajne. Za to vreme, Teos je neuveren u njegovu priču polako okretao glavu sa leve na desnu stranu.

"Ne, to nam ne vredi." Reče Teos, "Nećemo ništa postići sa tim."

"Veruj mi. Radio sam za njega znam gde drži bitne stvari." Uneo mu se u lice.

"Radio si za Luciusa. Zar ti stvarno misliš da on neće sve što je korisno skloniti?"

"Teose, zaboravljaš koji je bio moj posao. Znam stvari koje ni on sam ne zna."

"Mislim da bi prvo trebalo da pomognemo ljudima koji su zatvoreni u dvorcu." Prišla sam, "Naterani su da protiv svoje volje rade za njega. Pogotovo deca."

Pogledala sam u Aidana i delovao je... Besno? Besno zbog čega? Predložila sam nešto korisno. 

Neutralno je progovorio, "Izađi iz sobe."

"Zašto? Samo dajem ideju."

Besan je zato što sam ovde. Zato što dišem isti vazduh kao on. Nerviralo ga je što učestvujem u razgovoru, jednostavno, nije me želeo ovde.

"Samo se skloni." Osim što je izgledao besno i zvučio je tako.

Jeste da ne znam mnogo o njegovom poslu. Jer u krajnjem slučaju, kao što sam već rekla, ne mogu da ubijem ni komarca jer sam nesposobna. Ali pokušvam da pomognem. Da predložim i dam rešenje. Ne želim samo da stojim kao saksija i čekam kada ću da umrem.

Uzdahnuo je glasno, "Zašto si ovde? Idi čitaj, piši, plači otkud znam šta već radiš. Samo me pusti da radim ono za šta sam jedino sposoban."

"Praviš se kao da za to što ti radiš treba neki poseban talenat." Povisila sam ton spremna da se posvađam.

"Da. Zapravo treba. Meni zvuči da za spašavanje svega što diše i ne diše treba talenat." Uspravio se.

Shvatam pritisak koji nosi na svojim leđima, ali to mu idalje ne daje pravo da mi se tim tonom obrati. Htela sam da ga isproviciram još više. Da ga nateram da viče na mene, kako bih mogla da kažem da samnom tako ne može da razgovara, a može. On zna da može, zna da ću mu svejedno oprostiti šta god da uradi.

"Za ubijanje ti ne treba talenat, samo malo više strpljenja. Aidane ubijaš sopstveni narod koji nije kriv! Ti vojnici nisu krivi, rade ono što im je naređeno. Deca nisu kriva! Njihove majke nisu krive!"

"Počinješ da zaboravljaš zašto si ovde." Odmaknuo se od stola.

"Da, počinjem. Zašto sam ovde Aidane?"

"Zato što te niko ne želi živu." Usne su mu se sklopile, zvuk je prestao i završio je rečenicu, "Ovde si, u ovoj rupi, zato što nikome ne trebaš."

Zagledala sam se u njega. Na trenutak sam pomislila da ću početi da vrištim na njega, ali bilo je bespotrebno. Zato što je upravu.

Dišem taj isti vazduh zato što mi je on to omogućio. Taj ton u njegovom glasu jasno je to naglasio, to je ono što je hteo da istakne.

Mogla sam da plačem, ali bi me to uvredilo. Jer sam obećala sebi da će me istina uvek manje boleti od laži. Pored toga, osećala sam se malo prazno i razočarano. U sebe naravno jer je njegovo ponašanje uvek bilo ovakvo. Samo ga je u ove dve nedelje smanjio.

"Aidane dosta je!" Teos je zvučao povređenije od mene.

"Smiri se Teose. Samo podsećam zamljanku odakle je."

"Aha, sad sam opet zemljanka?"

"Uvek si bila."

I onda sam izašla, zatvarajući vrata najblažim mogućim treskanjem.

—

Uletela sam u svoju sobu pokazivajući srednji prst na vrata. Unutra, stojao je polomljen krevet. Teos je rekao da će ga danas zameniti ali nije stigao.

Tako da sam samo sela pored kreveta. On i ja zajedno polomljeni na parketu. Njemu daska, a i meni daska u glavi.

I onda sam počela da se smejem. Baš glasno. Osećala sam kako mi glasne žice polako otkazuju, pa sam prestala.

Gledala sam pravo, u vrata. Tačno u vrata...

Kako bih volela da mogu da plačem. Ali mislim sam presušila. U svakom mogućem smislu. U poslednje vreme, malo vode sam pila, a mnogo sam izbacivala.

Rukom sam udarila krevet i ustom trenutku sam mu se izvinila. Jer mi krevet ništa nije kriv. Ali prekasno, rasekla sam se i počelo je da krvari. To sam i zaslužila. 

—

Provela sam par minuta smišljajući šta ću sa životom u narednom periodu. Skupljala sam hrabrosti da kažem sebi da trebam da okrenem novi list. Ali znam da je to samo jedna moja želja, koju iskreno i ne želim baš toliko da ostvarim. Nemoguće je. Sve dok živimo u istom prostoru i dok se viđamo, teško će se bilo šta promeniti.

Onda sam čula vrata - ulazna. To je bio znak da su Teos i Aidan otišli. Ne znam šta su na kraju isplanirali. Ne interesuje me. Nadam se da znaju da svaka njihova minimalna greška će biti katastrofalna. Naravno da znaju, bogovi su zašto se ja uopšte mešam.

Da li bih trebala da se brinem? Možda se ne vrate. Ali verujem da bi Aidan preživeo samo kako bi mogao da mi kaže da je uspeo. Teos zna nešto. Osetim to. Jednostavno osetim. Nisam tačno sigurna šta on sve može da radi. Da li je jedina njegova sposobnost da leči, ili još nesto. Ne znam. Čudno mi je što stalno spava. Sve mi je čudno. Imam taj osećaj da je nešto video, što mi nismo.

Sedeću u kuhinji, kod prozora. Tu najlakše mogu da vidim da li neko dolazi. Pre nego što ih ugledam, brzo ću otići nazad u moju sobu. Čekaću ih, jer neću moći da spavam znajući da su oni negde napolju.