Ad Astra

10

"Ardaa!" Dozivao me je Teos iz kuhinje, "Napravio sam ti nešto da jedeš!"

Hitro sam poletela do njega jer sam se setila da skoro dva dana ništa nisam jela.

"Evo me!!"

"Sedi za sto, stavio sam ti tamo!"

"Neeeeee! NAPRAVILI STE PALAČINKE!" Razveselila sam se u sekundi, "Pa Vi znate i da kuvate!"

"Naučio sam i ja nešto od vas ljudi." Našalio se.

"Yayayaya, gladnaa samm!"

"Postaješ poprilično agresivna kada dovodimo hranu u pitanje." Smejao se.

"Uvek!" Punim ustima, odgovorila sam.

"Pa, jel su jestive? Nisam ih dugo pravio."

"Poprilično." Idalje sam uživala u momentu sa palačinkom, "Iskreno, očekivala sam neko vaše jelo sa čudim nazivom, ali drago mi je što sam ovo dobila."

"Znao sam da ti se ništa od naše hrane neće dopasti."

"Ništa ne može da zameni palačinke!"

{U međuvremenu na palati}

[POV KAI]

Noć je uveliko pala. Tišina je postajala sve glasnija. Oprosti mi oče, ali ne daješ mi mnogo izbora. Moram da uzmem ono što je moje, ono što je trebalo odavno da pripada meni.

Stavljam svoju kacigu i uzimam zlatni bodež, specijalno napravljen za ovu priliku. Hodam dugačkim hodnicima dok mi svaki korak odzvanja. Svakim korakom, bliži sam krvi. Odrastao sam oče. Nemoj da pocenjuješ moju moć, progutaće te.

Čujem te oče, čujem da spavaš. Ni ne slutiš šta ću da uradim.

Ulazim u njegovu sobu i posmatram ga dok
spokojno leži.

Prislonio sam nož na njegovo srce. Nikada me nisi ni voleo zar ne? Zašto bih te poštedeo?

"Ne brini, ne predomišljam se."

Brzim pokretom ruke, bez bilo kakve emocije na mom licu, ubio sam ga. Krv koja se nalazila na mojim prstima, nije me brinula ni najmanje. Uradio sam ono što sam morao i hteo.

"Ne trebaš mi više." Rekavši to, napustio sam krvavu prostoriju.

Vratio sam se u svoju sobu i bez problema zaspao.

—

Svanuo je dan, svetliji nego inače. Vreme je da se sve preokrene, vreme je da svi oni koji mi stoje na put, pate.

Raspoloženo izlazim iz sobe i šetam se istim hodnicima. Ulazim u očevu prostoriju, koja se nalazila u istom stanju kao i juče. Nasmejao sam se.

"NEEEE! OČEEE!!!" Pao sam na kolena i proderao se.

Lažne suze, curile su niz moje pobedničke obraze. U par sekundi, sluge koje su prolazile pored, ušle su unutra.

"Prinče Kai!" Prilazila je da me zagrli dok je druga sluškinja u šoku stojala nazad.

"UBILI SU GA!" Vrištao sam i stiskao posteljinu na krevetu, "SVI, DO ZADNJEG ĆE PLATITI!"

"Ko bi se usudio da tako nešto uradi!?" Idalje me je držala u svom naručju.

Nastupila je tišina.