Ad Astra

17

Vratila sam se nazad u prostoriju iz koje je sve počelo. Sama ideja da napustim kuću.

Stojim na sredini sobe i gledam u isti prozor iz kojeg sam htela da iskočim.

Shvatila sam da ne mogu da dozvolim sebi da imam takve ispade. Teos je upravu, opet. Ne smem da dopustim svojim emocijama da preovladaju.

Mislila sam da nemam više za šta da živim. Ali onog trenutka kada sam se ubola, pokajala sam se u istoj sekundi. Ako umrem, umire i cela Zemlja, a ja ne želim da bilo ko plati svojim životom zbog mene. Veoma neodgovorno što sam nepromišljeno ugrozila živote više miliona ljudi.

Imala sam nervni slom ispred Aidana. Nije ga bilo briga, zašto bih se opterećivala sa tim? Možda zbog onoga što se desilo posle toga... Idalje ga osećam.

Možda ga i jeste bilo briga. Možda stvarno više nije ta slika koja mi stoji u glavi. Ili mu je samo dosadno, kao i uvek? Milion pitanja na koje ni on nema odgovor i verovatno ga nikad neće imati.

Da li je čudno što mi nedostaje? Iako je prošlo samo sat vremena od incidenta. Rekla sam da ga mrzim. Idalje stojim iza toga. Idalje ga mrzim...

Toliko misli lutalo mi je glavom i nisam mogla da izdržim a da na neki način ne izbacim to iz sebe. Shvatila sam da knjiga neće biti opcija jer ne mogu da se skoncentrišem.

Otvorila sam, sada već punu, fioku sa pismima koje sam posvetila teta Vesni.

Nekom sam morala pričati kako se osećam i odlučila sam da je najbolja osoba za to teta Vesna. Svaki put kada bih se osećala potišteno ili bih jednostavno imala želju da pričam sa nekim a da nije vanzemaljac, pisala bih njoj. Zbog toga, praznu fioku sam ubrzo napunila pismima. Tužnim, srećnim, besnim, razočaranim. Toliko osećanja na jednom papiru.

"Draga teta Vesna,
Evo mene opet. Izvini što ti pišem ovako kasno. Znam da umem malo da budem naporna ali stvarno mi nedostaješ. Kako si? Poslednji put kad smo se videle rekla si da te bole leđa. Da li ti je bolje? Nadam se da ćemo se uskoro videti, kada sve ovo prođe. Danas se izdešavalo mnogo stvari. Ali verujem da ne želiš da čuješ za one loše, ne želim ni ja da pričam o njima. Znaš za onog Aidana? Pričam ti skoro uvek o njemu. Poljubio me je. Znam da sam rekla da ne mogu da ga podnesem, ali deluje kao da se promenio. Ili je to samo još jedan deo moje mašte?
Tvoja Arda, sa druge planete."

Uredno sam savila pismo i stavila ga u fioku sa ostalim.

—

Osetila sam kako mi tanka linija svetla prži lice. Jutro je. Samo sam se pokrila preko glave jer poslednje što želim je da ustanem iz kreveta.

Pokušavam da dođem sebi već dvadeset minuta, ali mi ne uspeva. Neću da forsiram sebe. Danas ću da spavam, ali već sutra moram sa se vratim u formu. Ne mogu ceo život za patim za normalnim odrastanjem.

Prolazili su sati i sati, a ja se idalje nalazim u istoj poziciji kao i jutros.

"Arda..." Tiho je šapnuo Teos dok je polako otvarao vrata.

"mM" Odreagovala sam.

"Jel planiraš da jedeš? Već se smrkava a ti još nisi ni ustala."

"Nisam gladna."

"Ne možeš da nisi gladna, ceo dan si ovde. Moraš jesti nešto."

"Ne moram ja ništa." Otkrila sam se kada sam shvatila da sam se previše bezobrazno obratila Teosu, "Izvinite.. Ovaj dan je-"

"Nema veze. Znam da teško podnosiš sve ovo."

"Osećam se jako loše sada..."

"Nema potrebe." Zamahnuo je rukom.