Ad Astra

12

Prestao je.

Uputio mi je pomešan pogled, delovao je iznenađeno. Jednim pokretom, vratio se nazad do mog lica.

"Nemoj nikada više da si to uradila." Progovorio je, "Razumela?"

"Skloni se." Promumlala sam.

Nasmejao se, "Ne brini, nisam ni mislio da ostanem ovde. Idem ja sad.. Prekinula si me dok sam imao posla."

"Naporan posao." Pogledala sam u njegove plave oči.

"Nisi u poziciji da odgovaraš." Približio se.

"Pusti mi ruke, onda ću biti." Pokušala sam da se otrgnem, ali bezuspešno.

Popreko me je pogledao i pustio je ruku kojom je držao moje obe.

"Evo ti, da vidim."

Sa obe šake, iz sve snage, pokušala sam da ga gurnem sa sebe, ali sam zaboravila činjenicu da je težak kao dva autobusa zajedno.

"Vidiš, bolje je bilo kad su ti ruke bile gore."

"Možeš li da prekineš već jednom? Da, shvatila sam. Jači si, možeš sada da se vratiš svom poslu i ostaviš mene na miru."

"To sam i planirao, međutim mi se smučilo sad od tebe."

Sad mi se još više plače.

"Baš mi je drago." Uputila sam mu uznemiren pogled, "Pa, izađi napolje već jednom."

Prevrnuo je očima, "Hoću. Ali ne zato što si mi ti rekla nego zato što mi postaje već dosadno."

Polako se sklanjao ali je zastao i pogledao tačno u mene. Bio je besan, iskočila mu je vena na sredini čela, što meni nije smetalo uopšte. Naglim pokretom ruke okrenuo mi je glavu na desnu stranu.

"Usput, izgledaš očajno." Pustio mi je glavu i sa jezivim osmehom na licu okrenuo mi leđa. Hodao je polako iz sobe, čak je nežno i lupio vratima.

Zatečena, ležala sam na krevetu i smišljala sa koje strane da mu sa čekićem opalim glavu. Iz dana u dan mi sve više ide na živce. N i k o mu nije dao pravo da se popne na mene kao na tobogan i da izigrava raspalog Kristijan Greja. Osećam se užasno poniženo zato što sam ovo na neki način dozvolila. Tužno je što moram sve ovo da trpim. Nikada nisam mislila da sam sposobna na nešto ovako, ali ozbiljno ga mrzim. Kako može normalno da priča samnom nakon što uradi nešto ovako? Još se i nasmejao. Pa, u slučaju da ne zna, i on izgleda odvratno. To što malo trenira i ima po koji mišić tu i tamo, ne znači da može da radi šta hoće.

Užasno sam umorna od njega. Možda da je samo malo pristojniji... NE. Nije tačno. Ne bi mi se ni tad svideo. Zašto sam to uopšte pomislila? Očajan je i željan pažnje. Kao što on kaže, prstom ga ne bih dodirnula. Plus je i ultranarcisoidni bog-vanzemaljac koji mrzi sve osim sebe.

Definitivno sada ne mogu sa spavam. Sada ću celu noć da buljim kao tele u onu pukotinu na zidu i da razmišljam šta sam sve mogla, a nisam rekla. Bolje da sam ostala u sobi, uvek trpam nos tu gde mi nije mesto. Naravno da ću sada da krivim sebe za to, jer ja i jesam kriva.

Osim što sam se uvalila u još veći problem, sada mi je samopouzdanje palo za 82%.

{Ujutru}

Odavno je već svanulo. Šunjala sam se po prostorijama jer nisam sigurna da li je gospodin "radim šta hoću kad hoću" u kući, tako da nisam htela da rizikujem. Ne želim da ga vidim. Možda dobijem neke alergijske reakcije.