Ad Astra

30

Tišina je ispunjavala prostoriju. Posramljeno sam gledala u parket dok sam ispijala poslednji gutljaj čaja od - ne znam ni ja čega.

Teos mi je ponovo namazao lekovito blato, tako da mi ni jedan ožiljak nije ostao. Istorija kao da se uvek ponovlja.

Sedeo je preko puta mene, verovatno pokušavajući da me pita šta se dogodilo. Ali verujem da on to zna, ili možda ne želi da se osećam neprijatno.

"Arda..." Pročistio je grlo dok je smišljao šta bi bilo prikladno da kaže u ovom trenutku. "Znaš da te moram zamoliti da mi kažeš šta je ono bilo."

Prošlo je tri sata i četranest minuta, bio bi red da progovorim. Ali ništa pametno mi ne pada na pamet, tako da se sakrivam iza prazne šolje koju polako privlačim usnama.

"Želela sam da pričamo, naljutio se, oči su mu pocrvenele i poslednje što mi prolazi kroz glavu je kako ležim na parketu dok se gušim." Udobnije sam se namestila na stolici, spremna za duži razgovor.

Spustio je pogled, "Izgubio je kontrolu. Opet."

"Opet?" Izbečila sam se.

"Moć njegovog oca bila je ogromna, i sada je. Aidan još uvek ne može da je kontroliše, tako da kada oseti neku emociju u većoj meri, okidač u glavi mu se sam pritisne." Udahnuo je, "Ne opravdavam ga naravno, duboko sam razočaran što je dopustio da ti se to dogodi. Pogovo zato što si čovek, a i zbog njegovih treninga, naravno."

Da, zato što sam čovek, zato što sam smrtnik i zato što grana na drvetu može da me ubije ovde.

Pokušao je da mi uhvati pogled, ali nisam mogla da mu uzvratim, "Želim da znaš, da trenira, da pokazuje rezultate, ali da je daleko od onoga što je njegov otac bio. Molim te, zbog tvoje bezbednosti, razgovaraj sa njim u što manjoj meri. Izbegavaj ga dok se ne stabilizuje, očigledno da ne reaguje dobro u tvojoj blizini."

"Trenira šta tačno? Kontrolisanje nagona da ubije?" Nasmejala sam se.

"Da zapravo, mislim da ne shvataš Arda. On nosi veliki pritisak na svojim leđima. Mnogo se očekuje od njega i on se bori sa tim na svoj način."

"Spali nekoga ko je slabiji mi zvuči kao veoma razuman način." Uspravila sam se, "Razumem, ali vi ne razumete mene."

Ustala sam i vratila stolicu, "Gledam vas, dok se svet raspada i ne mogu da uradim apsolutno ništa, osim da vam stvaram teret tako što trošim kiseonik u ovoj sobi. Pre ovoga, išla sam u školu i jedina briga mi je bila šta ću obući za određeni dan, a sada čekam datum kada će se svet prepoloviti na pola. Živim među gomilu bogova koji mrze moju vrstu, a ja ne znam ni šta su ljudi toliko svesno zgrešili?." Sagnula sam se ka Teosu, "Jedina razlika je to što je moj život ograničen i svakako će se završiti, žao mi je vaših dragocenih i prefinjenih života. Oni će, na kraju dana, takođe završiti kao i moj, u beskonačnom ništavilu.

Izašla sam napolje, očigledno zabrinuta svojim odgovorom. Teos mi ništa nije uradio, ali jednostavno mi se našao na putu, kao i ja Aidanu.

—

Vratila sam se u svoju sobu i zatekla sam nov krevet. Prstima sam prešla preko posteljine i u drugoj sekundi već sam se našla na njoj. Ispustila sam par uzdaha zagledana u plafon.

I onda sam počela da se smejem. Kao da mi je drago što mi se sve ovo izdešavalo. Kao da ništa bolje nisam zaslužila. Ustala sam i bacila sve sa kreveta, potrudila sam se da se dobro čuje svaki put kada jastuk tresne o zid. Moj smeh brzo se pretvorio u plač i skliznula sam dole jecajući u haosu koji sam prethodno napravila.

Dovukla sam se do vrata i uhvatila se za kvaku pokušavajući da ustanem.

Brzo sam proletela kroz hodnik i ušla u kupatilo da bih se umila hladnom vodom. Uzela sam čist peškir i polako sam obrisala lice. Napravila sam pauzu da đođem sebi, da uzmem vazduh i da nastavim dalje.

Dok sam izlazila bacila sam pogled na kuhinju, koja je na svu sreću bila prazna. Kao i uvek iznad stola je stojao sat i kalendar sa Zemlje. Jedan datum je crveno zaokružen.

Danas mi je rođendan. Pa, srećan mi rođendan.

Osamnest.

Patetično sam se nasmejala gledajući u crveni datum. Misao mi je brzo izašla iz glave i nastavila sam do svoje sobe.

Zastala sam na pragu, nered me je idalje čekao.

Pošto sam donekle došla sebi, odlučila sam da uredno namestim krevet, kao što je na početku bio. U slučaju da Teos uđe i vidi nov krevet u ovom stanju.

Legla sam i pokrila se do glave.

Osamnaest.

Ovako provodim svoj osamnaesti rođendan. Nikada nisam imala mnogo prijatelja ali sam uvek zamišljala neku malu proslavu. Sa više ljudi. Sećam se kako sam pravila plan da na moj rođendan stupim u kontakt sa mojom porodicom. Bar sa tatine strane, jer mamina kao da ne postoji. Ništa nikada nisam saznala za njih. Gde su, šta rade, da li uopšte postoje. Nisam mnogo napredovala ni sa tatinom porodicom. Svi su jednostavno nevidljivi, ne moguće ih je naći. Teta Vesna nije htela ni da čuje za to. Strogo mi je branila bilo kakvu istragu. Navodno zbog moje bezbednosti.

Želela sam jednostavno taj dan, da uradim ono što kao maloletna nisam smela. Da se provedem i zapamtim ga onako kako bi trebalo. Ovaj datum, je kao i svaki u ovoj godini. Očajan i zbunjujuć.

Provela sam još par praznih sekundi u tišini. Pomoglo mi je, osećam se stabilnije.

Još jedan minut propadne u mraku.

Sve dok nisam primetila nebičan predmet uredno postavljen na polici.

Znam svaki delić ove sobe, svaku najsitniju tačkicu na zidu, rupu u parketu. Nije bilo teško primetiti nešto neobično.

Zainteresovano sam ustala i polako sam se približila polici. Zatekla sam neobičnu crnu kutiju ispod koje se nalazilo malo pismo. Polako sam je otvorila kao da sam isčekivala da će nešto iz nje iskočiti. To me je podsetilo na Teosovu maketu Zemlje.

Unutra je prsten. Sasvim neobičan i jedinstven. Uglavnom kada spomenem prsten, u glavi stvorim sliku nežnog predmeta koji pristojno stoji na ruci. Ali ovaj prsten nije bio nežan uopšte. Elegantan je i neopisivo lep. Nikada se nisam razumela u nakit i nikada ne bih mogla da dočaram kakav je osećaj držati ga u rukama. Deluje mi kao da je izrađen od zlata, a u centralnom delu se nalazi svetlo plavi kamen. Rekla bih nebesko plavi, ali zvučila bih kao one voditeljke koje reklamiraju nakit na Zemlji. A ovaj prsten je zaslužio mnogo više od običnog reklamiranja.

Nakon par minuta šoka i potpune pažnje usmerene na mali predmet na mom prstu, shvatila sam da presavijena poruka idalje ima svoje tajne koje sam upravo namerila da otkrijem.

Tvoja zvezda.

Pisalo je.

"Hoćeš idalje tu da stojiš i buljiš ili planiraš da uđeš unutra?" Okrenula sam se ka vratima i blago povisila ton.

.
.
.
.
.
.
.
A/N: Slika prstena je na početku ovog poglavlja <3