Ad Astra

15

"Ne znam o čemu pričate..." Zastala sam.

"Ne izigravaj budalu. Tvoj život mnogo vredi."

"Sigurno ste me pomešali." Počela sam polako ali sigurno da paničim.

"Ja sam sigurna da lažeš. Ti si ta Zemljanka."

Na reč "Zemljanka" dosta ljudi obratilo je pažnju na našu konverzaciju, što me je još više unervozilo.

"Znaš, mogla bih mnogo para da dobijem za tvoju glavu."

"Mama, ona mi je pomogla da te nađem." Dete koje je stojalo u njenom naručju, pokušalo je da me odbrani.

"Ne mešaj se." Ućutkala ga je, "Imaš sreće. Želim da mi savest bude čista. Pustiću te, ali ti i tvoj narod zaslužujete da nestanete." Pokupila je dečaka i zajedno sa njim okrenula se i otišla.

Ovo je bilo napeto. Moram što pre da se vratim kući, jer ne želim da dođem opet u ovu situaciju. Ako Teos sazna, biće sigurno ponosan na mene.

Uputila sam se u pravcu iz kojeg sam došla, pokrivajući lice što više mogu. Poprilično sam se uplašila kada sam videla koliko ljudi je čulo naš razgovor. Previše sam skeptična i sada imam osećaj da me neko prati. Verovatno je sve u mojoj glavi, kao i uvek.

...

"Smiri se! Nemoj da napraviš zvuk i neću te povrediti." Šapnuo je.

Nije prošlo tri sekunde od kako sam u sebi ponovila da će sve biti u redu, neko me je sa leđa zgrabio i prislonio nož na vrat.

"Bravo, sada moram skloniti nož. Ne bežiš, pratiš me. Jasno?" Još jedan čovek, stao je ispred mene.

Uplašeno sam klimnula glavom i bez izbora sam ih pratila.

Izbezumljeno sam gledala u svakom mogućem smeru i smišljala kako mogu da pobegnem, ili bar da pozovem nekog da mi pomogne. Ali onda se setim da ću napraviti još veću katastrofu kada shvate da nisam odavde.

Gurnuli su me u neku zabačenu ulicu, odvojenu od celog sveta. Tek sada mi dolazi u glavu koliko sam pogrešila onog trenutka kada sam napustila kuću, iako mi je zabranjeno sa razlogom.

Ponovo, brzim pokretom mi je vratio nož ispod donje vilice, "Nije ni čudo što Gospodar traži baš tebe." Povlačio je šaku dužinom mog lica, "Nije ni on slep."

"Samo je ubi već jednom. Ne gubi vreme, novac je bitniji." Drsko je rekao drugi čovek koji je držao stražu.

"Polako, znaš da ne smemo to da uradimo."

Noge su mi drhtale sve vreme. Ne mogu da kažem da mi je bilo lakše kada je rekao da ne planira da me ubije, ali dobro je znati da ću ostati živa, bar još malo.

"Dodaj mi kesu!" Naredio je.

"Ovu sa zemlje?"

"Da baš tu."

"Šta ćeš sa njom?"

"Da te obesim, pa da joj stavim na glavu logično." Proderao se.

"Ne misliš da je malo nehigijenski? Mislim, kesa je bila na zemlji."

"Oteli smo je maloumniče. Nema izbor da bira koju kesu ćemo da joj strpamo na glavu."

"Aaaa, evo ti!"

"Sa kojim ja idiotom radim." Promumlao je, dok ju je otimao iz ruke.

Ne verujem da se svađaju oko toga šta će da mi stave na glavu. Da mi nož nije uperen u lice, smejala bih se kao prosta jer sam mislila da sam ja glupa. Iskreno, teško mi je da poverujem da su me njih dvoje oteli. Za nešto tako treba mozak, a njima je malo zakržljao.