Ad Astra

26

Netipično mirna atmosfera naterala me je da polako provirim i osmotrim situaciju oko sebe. Toliko je bilo tiho da sam na trenutak zaboravila gde se nalazim i misli su mi odlutale daleko od Arde.

Škriputavi i neugodno tvrdi kauč odao je svoju poziciju i to me je vratilo u realnost. Blagi osmeh, ocrtao mi se na licu i kroz glavu mi je prošlo sećanje na prošlu noć.

Nema Aidana.

Brzo sam se razbudila i skočila na noge. Rukom sam poravnala kosu i protrljala oči. Kod prozora, svetlost je probijala kroz tamno braon zavese, što je nagoveštavalo na topao dan. Produžila sam do njega i pomerila sam zavesu kako bih se uverila u svoju teoriju.

Izlazeće sunce -ili kako god ga oni zvali- bacalo je ružičastu nijansu po jutarnjem nebu. Ljubičasti prsti svetleće planete u istoj boji, dodirivali su odavno opustošenu ulicu i davali su joj svetlo. Donosilo je sa sobom nalet ranojutarnjih aktivnosti, koje dugo nisam želela da radim.

Pošto nisam imala ništa na sebi, a moja odeća na podu nije obećavala, odlučila sam da uradim jedinu logičnu stvar. Otišla sam do Aidanove sobe, blago otvarajući vrata u nadi da ću ga zateći na krevetu kako spava, ali ga nije ni tu bilo. Otvorila sam njegov ormar uzimajući jedinu crnu majicu koja se unutra nalazila. Sve ostalo bilo je od kože, služilo je za rat i delovalo je neudobno.

Stomak je moj jedini prijatelj koji se oglasi samo kada mu nešto treba, ali me bar podseti da trebam da jedem. Vratila sam se nazad u kuhinju i stala sam na vrata.

"Od kad si ti ovde?" Namršteno sam postavila pitanje nakon što sam prošla kroz celu kuću tražeći ga.

"Od uvek."

"Nisam te videla kada sam ustala."

"Nisi gledala." Prevrćao je nešto sa jakim mirisom u tiganju.

Tačno. Nisam ni obratila pažnju na drugi kraj prostorije, samo sam ustala i prošla pravo.

"Šta radiš to?" Nisam mogla a da se ne nasmejem kada sam videla kako meso dimi iz tiganja, "Jel mi ti to.. Spremaš ručak?"

Prevrnuo je očima, "Nije kao da imam izbora." Namrštio se na neugodan miris ljudske hrane, "Šta ne radim kako treba?"

Stala sam ispred njega dok je on idalje držao dršku, "Pusti mene."

"Ne, mogu sam." Uspavano je odgovarao.

"Aidane, dimi." Lupala sam mu šaku u cilju da prepusti kuvanje meni.

Sada već iznerviran i sa živcima na kraju totalnog kolapsa, polako je počeo da povišava ton, "To tako treba, skloni se."

Nisam mogla, a da se ne davim od smeha u ovako neuobičajenom prizoru Aidana dok se trudi da uradi nešto zglavno. Smejala sam se kao nikada do sada i vidno je to povredilo njegov ego, što mi je bilo još i smešnije. Bog vatre ne zna da ispeče meso.

Uhvatio me je za struk sa slobodnom rukom i okrenuo ka njemu. Približio se do mog uha i tiho prošputao, "Jel se ti to meni smeješ?"

Glasić u meni govorio mi je da mu kažem nešto što mu se neće dopasti ali razum je prevladao jer ne želim da snosim posledice.

"Samo sam mislila da je smešno zato što si-"

"Pogrešno si mislila."