Ad Astra

11

Ulazim u svoju sobu i lupam vratima. Mrzim sve i sve što ima veze sa ovim. Naravno da je situacija morala da se pogorša. Zašto nisu mogli samo da ga ubiju ranije? Zvuči okrutno, ali dovodimo u opasnost sve što postoji. Sada, kada je Kai moćniji veći je rizik da nešto pođe po zlu. Smiri se Arda. Teos nije paničio, sve će biti u redu.

Moram da skrenem nekako misli ili ću poludeti!

Pošto se u sobi nalazilo mnogo starih knjiga, približila sam se polici i nakon par minuta razgledanja, uzela sam jednu. Da budem iskrena, privukla mi je pažnju korica koja je bila tamno smeđa sa krupnim natpisom "Kraj sveta". Odlično, baš mi ja takva knjiga trebala. Bacila sam se na krevet i namestila jastuke u položaj koji mi odgovara.

Uzbuđeno otvaram prvu stranu i čitam uvod, "Mojoj najdražoj ljubavi..." Neeeeee!! Ovo je već dosadno. Od svih knjiga na polici, ja odabrala najljigaviju. Ali kao što teta Vesna kaže, ne mogu da odredim da li je nešto dobro na osnovu početka, ipak ću joj dati priliku.

...

Prolazili su sati, napolju je već svetlost odavno rekla doviđenja. Ispalo je da ova knjiga i nije toliko loša. Međutim, više nisam mogla da gledam, a ne da čitam, tako da sam zatvorila oči i ubrzo zaspala.

...

"MHhmg"

Šta je to? Možda mi se učinilo.

"Glasnije.."

Opet taj zvuk.

Polako otvaram jedno oko, jer ako se nešto nalazi ispred mene, da se pretvaram da sam mrtva. Uh, dobro je... Nije ništa. Napolju je idalje mrak... Trebalo bih da se vratim na spavanje.

"Uuu"

Ako zvuk dolazi ispod mog kreveta, plakaću. Polako ustajem i hvatam sveću sa noćnog stola. Uperila sam je ispod kreveta, ništa. Samo gomila kutija sa još knjiga.

Ubeđena sam da ne ludim, za sad. Sigurno sam čula nešto.

Približavam se vratima i ovog puta čulo se još glasnije. O Bože, nije valjda. Nije. Nije toliko lud. Kad bolje razmislim, nije normalan, zašto bi to bilo nešto iznenađujuće? Ali ne verujem da bi to ovde uradio...

Jao ne opet, zapušila sam uši jer je postajalo sve glasnije i glasnije. Zašto ja ovo trpim?

Otvorila sam vrata od svoje sobe i korak po korak pokušavala da shvatim odakle dolaze zvukovi. Što sam bila sve bliža, sve više mi je prolazilo kroz glavu da ovo nije dobra ideja, jer ako obavljaju tamo neke ilegalne radnje i ja to vidim. Imaću do kraja života traume.

Cela glava me je zabolela koliko sam stisnula uši. Možda je ipak bolje da se vratim u krevet. Ne Arda! Ne trebaš ovako nešto da trpiš. Polako prilazim kuhinji, vrata su bila otvorena. Bila sam pripremljena na sve, tako da sam prekrila lice sa obe šake.

Na tri, dva, jedan...

Sklonila sam ruke sa lica i nisam zatekla nikog. Hvala Bogu, nije u kuhinji. Ali idalje se čuje. Ovo bi bilo odlično vreme da se predomislim.

"Aidane..."

A ne, ne, ne, ne. Definitivno ću zažaliti zbog ovoga. Blizu kuhinje, nalazila se dnevna soba koju su delila samo jedna polu otvorena vrata. Koji manijak bi ostavio vrata? Plašim se da uđem, ali ako ne uradim to, ostatak noći neću mirno spavati. A i želela bih da se osvetim Aidanu, zaslužio je.

Polako, milimetar po milimetar, pomerala sam se ka vratima. Sitnim pokretima, uhvatila sam drvenu kvaku. Ko me je terao da ovo uradim?

Glasno otvaram vrata i stavljam doznanja da je neko ušao u sobu.

"AAAA!!" Vrisnula je devojka koja je bila pribijena uz zid, "AIDANE, REKAO SI DA NEMA NIKOG KUĆI!" Prenemagala se.

Nisam ih ni pogledala, samo sam prošla pravo do komode na kojoj je stojalo ćebe.

"A izvinite, zanemarite vi mene. Bilo mi je hladno došla sam po baš ovo ćebe ovde. Evo izlazim ja odmah." Dvolično sam odgovorila.

Zahvaljujem svemiru što nisu goli, onda bih se pošteno ispalila.

"Znaš mogla bi da kucaš kad ulaziš.." Prevrnula je očima na mene.

"Stvarno izvini, moja krivica. Mislila sam da sam ušla u dnevnu sobu ali ispade motel." Nasmejala sam se.

"Aidane, šta je ov-"

"Ćuti." Okrenut meni leđima, zapušio joj je usta jednom rečju.

"Kako mislis ću-"

"REKAO SAM DA UĆUTIŠ." Prorežao je na nju, "Beži napolje." Odmaknuo se.

"Ali, nisam obučena-" Suze su joj polako krenule.

"Da li ti izgledam kao da me briga? Bacio joj je crni ogrtač na glavu i gurnuo je da krene napolje.

"Ali.."

"Odmah." Proderao se i ona je iste sekunde istrčala napolje.

Sa drugog kraja sobe, iznenađeno sam posmatrala situaciju dok sam držala plišani pokrivač u rukama.

"Ovo je bilo interesantno, jel ima nešto da se jede?" Progunđala sam, "Od sve ove drame, mogla bih stući ceo frižider." Nasmejala sam se.

Međutim, nisam dobila nikakav odgovor. Idalje je stojao okrenut leđima, bez majice. Mogla sam da ga čujem kako diše, rekla bih da je možda malo besan? To je dobro. Treba da bude.

"Šta je bilo, ti nisi gladan?" Podmuklo sam upitala.

Tišina i onda čuveni smeh.

"Jesam." Polako se okrenuo i pogledao me je.

"Pa znala sam da jes-", "Wou, wou, wou, SPUSTI ME DOLE!"' U sekundi, prišao je i kao da imam deset kila, podigao i prebacio preko ramena, "SPUSTI ME DOLE, TI NISI ČITAV!" Vrištala sam na njega.

Apsolutno bez bilo kakvog izraza na licu, projurio je kroz hodnik u moju sobu.

"KAKO DZENTLMENSKI OD TEBE, SAD ME SPUSTI DOl-" Nisam stigla ni da završim, svom snagom, tresnuo me je o krevet i skočio na mene.

Toliko sam se unervozila, da sam u potpunosti zanemarila činjenicu da sam udarila glavom o krevet. Nisam smela reč jednu da progovorim. Nadam se da mi se na licu ne vidi da sam se uplašila.

Ovo... Ovo zapravo i nije toliko loš- Ne. Gde ti je dostojanstvo?

"Skloni se sa mene." Tiho sam progovorila.

Njegove svetlo plave oči skeniraju moje. Svaki njegov deo tela, savršeno se uklapao sa mojim. Nespretno sam gledala u plafon, jer u suprotnom dobila bih blago rečeno napad panike.

Polako je približavao glavu ka mom vratu.

Ne mogu da verujem da sada ovo radi, nakon što se kotrljao sa onom fuficom malo pre.

Sa obe šake, gurnula sam mu glavu.

Sa pogledom punim mržnje, zalepio se još više uz mene. Jednom šakom zgrabio je moje obe i stavio iznad glave, dok mi je drugom gurao glavu ka gore.

U sekundi, počeo je da ostavlja tragove po mom vratu.

Osećam se toliko nemoćno jer tenk od 400t leži na meni, a ja ne mogu ništa da uradim. Pošto sam počela da se tresem kao veš mašina, morala sam da zatvorim oči i čitam sve moguće molitve u sebi.

Počeo je polako da se sa mog vrata, spušta ka dole.

Ovo je već previše.

Nisam više znala šta da radim i kada sam shvatila da opiranje neće pomoći, počela sam da plačem.