Ad Astra

23

Naglo sam otvorila oči razgledajući oko sebe. Rukom sam opipala krevet i naišla sam na Aidanovo rame. U tišini sam se trgnula i pokušala sam da se prisetim prošle noći, iako sam bila poprilično trezna.

Zgrabila sam posteljinu prekrivajući sebe do vrata. Ubrzano sam disala i vrtelo mi se u glavi. Zatekla sam sebe kako ležim na ivici.

Za to vreme, Aidan je na drugoj polovini kreveta mirno spavao. Njegova široka leđa bila su okrenuta meni.

Uspaničeno sam tražila način na koji ću da se izvučem i sprečim bilo kakav susret sa njim. Ne verujem da ću posle onoga moći da ga pogledam bilo gde, a pogotovo ne u oči.

Odeća mi se nalazila u kupatilu tako da jedino što mi je palo na pamet je da polu pokrivena posteljinom, istrčim iz sobe. Bez mnogo ramišljanja spustila sam jednu, a ubrzo i drugu nogu na parket i ustala.

Nije mnogo prošlo, u istom trenutku sam pala dole i noge su zabrinjavajuće počele da mi se tresu. Prekrivač je skliznuo dalje od mene i ispustila sam zvuk.

Pokušavam da se podignem, ali mi i ne polazi za rukom. Koliko god puta probala da se pomerim na bilo koju stranu, snažan bol obuzeo bi moje telo i gotovo je nemoguće ostati nečujan.

Čula sam pomeranje koje je dolazilo sa kreveta i znala sam da sam uradila ono što sam htela da izbegnem. Dovela sam sebe u neugodnu situaciju.

Aidan je prvo provirio glavom i kada je video da me nema na krevetu, još gore, kada je video da sam na parketu, u istom momentu skočio je iz trenutnog položaja.

"Nemoj da me gledaš!!" Neprijatno sam povikala.

Uspavanim tonom odgovorio je, "Malo si se kasno setila."

Noge mi se nisu idalje smirile, što mu je izmamilo uznemiravajući osmeh na licu. Bez bilo kakvih poteškoća, podigao me je i vratio nazad na krevet i legao je na svoju stranu.

Nisam gubila ni jedan minut, odmah sam okrenula leđa i pokušala da progutam sramotu.

"Ozbiljno si mislila da ćeš izaći napolje?" Teglio se.

Ućutala sam. Nisam znala šta da kažem. Osećam da bilo šta da progovorim, biće suvišno.

Tišina je preovladala. Toliko je bilo glasno u sobi, iako jedan zvuk se nije čuo. Dodirnuo mi je rame, na šta sam se trgnula.

"Okreni se."

Idalje sam terala po svom. Ne mogu iz ovoga da se izvučem, ali bar vredi probati. Gledala sam prazno u zid, čekajući da me nešto spasi, ali očigledno mi ništa neće pomoći. Nisam htela ništa da kažem jer u svojoj glavi čujem kako mi glas drhti.

Pokušao je ponovo da mi dodirne levu ruku, ali sam je odgurnula. Očigledno se razbesneo i nije želeo više da me trpi. Ovog puta, bez sažaljenja me je zgrabio i u isto vreme me je i okrenuo ka njemu i približio. Provukao je prste do mog uha, sklanjajući mi kosu sa lica.

"Nemam odeću Aidane. Beži dalje!" Rukama sam mlatarala ali bezuspešno jer me je čvrsto držao.

"Posle cele noći ćeš sad to da mi kažeš?" Podigao je jednu obrvu.

Sklanjala sam pogled i probala sam da pomerim glavu ali ju je preusmerio tačno u njega, "Pusti me da idem."

"Treseš se."

"Pa šta?" Bravo za tebe. Kako si samo savršen u svim radnjama." Sarkastično sam govorila.

Prevrnuo je očima, "Nisam mislio u tom smislu. Ne možes da hodaš. Moraš da ostaneš ovde."

"Ne moram ja ništa." Presekla sam.

"Da, naravno. Izvoli." Pogledao je u moje noge koje su idalje u fazi raspada.

"Nemoj. Da. Gledaš. Dole." Besno sam odreagovala.

"A da, izvini." Usta su mu se iskrivila u blagi osmeh i podigao je obe ruke u vis, treskajući svoja leđa o krevet.

Konačno se udaljio od mene i sada ponovo mogu normalno da cirkulišem. Prodisala sam i polako sam krenula na drugi kraj kreveta.

Sobom je preovladala tiišina. Suviše sam stidljiva da bih bilo šta ja prva rekla ili polrenula neku temu. Uostalom, o čemu možeš pričati u krevetu? Jedina želja mi je postanem nevidljiva jer ovaj osećaj u stomaku postaje neizdrživ.

Da, Aidan bi mogao nešto da kaže, jer on uvek ima nešto da dopuni ili pokrene. Ali znam da neće jer on uživa da me gleda kako se gutam od neprijatnosti. Jednostavno ga čini srećnim to što se ja mučim.

Pomešane emocije letele su u vazduhu i shvatila sam da je pravo vreme da počnem da prihvatam grešku koju sam napravila. Nagli osećaj krivice preovladao je mojim telom. Moram nekako da se izvučem, u suprotnom ću poludeti.

"Um.. Ja moram da idem." Okrenula sam glavu ka njemu davajući mu izgubljen pogled.

Stavio je ruke iza glave gledajući pravo, "Srećno sa tim."

Očajnički sam prevrnula očima shvatajući da verovatno neću u bliskoj budućnosti napustiti sobu. Da su okolnosti drugačije, da on nije- On, manijak sa nadljudskim sposobnostima, sigurna sam da ne bih htela da ovako rano napustim sobu. Ali ako uključimo i činjenicu da je stariji, dosta stariji, daleko od pametnog je bilo i da prespavam ovde. Ali ono što je učinjeno ne može da se vrati i sa tim ću morati da se pomirim.

Moje misli prekinuo je Aidan koji je iz čistog mira skočio sa kreveta i prilazio meni.

Zbunjeno sam okretala glavu u svakom pravcu, a onda sam ponovo osetila njegove šake koje su se zamotale oko mojih nogu i leđa.

"Gde želiš da ideš?"

"Kao da imam mnogo izbora." Namrštila sam se, "Kupatilo." Zamahnula sam rukom u tom smeru.

Osetila se neprijatnost između nas koja mi nije davala ni minut spokojnosti. Ni ne trudim se da se opustim jer znam da je to veoma težak cilj. Teško mi je da poverujem da sam odluku o tome da prvi put provedem noć sa bogom vatre donela sasvim trezna. Ne žalim, to je ono što sam u tom trenutku htela. Pogrešno je, ali tako je trebalo da bude. Ovaj svet je takav, on je takav, ja... Ja sam postala takva.

"Zašto žmuriš?" Nakrivio je obrve smejući se.

"Um-ja? Ne? Samo-Ugh... Kapci! Bole me kapci."

"Rekao sam ti, ne treba da te je sramota od mene."

"Hvala, sad možeš da me spustiš."