Ad Astra

31

Stojao je naslonjen levim ramenom na ragastov. Uspravio se i sa bezosećajnim pogledom produžio je do mene.

"Danas ti je rođendan." Pogledao me je.

Sedam sekundi umre između nas.

"Izvini."

Počela sam ubrzano da dišem. Vrtelo mi se u glavi i morala sam da brzo trepnem dva puta.

Nije stvarno - pomislila sam. Zvučalo je čudno kako se njegove usne pomeraju dok obrazuje tu njemu neobičnu reč. Ali delovalo je kao da tako i misli.

Dala sam prostora da dođem sebi i udahnula sam. "Svakako će proći za par minuta." Odgovorila sam i prošla pored njega.

Naglo me je uhvatio za ruku i okrenuo ka njemu. "Izvini."

"Za šta tačno?" Podigla sam glavu kako bih srela njegov pogled.

Nasmejao se idalje me držeći i ja sam mu uzvratila. "Stvarno?"

"Najozbiljnije." Lica su nam previše previše previše blizu.

"Izvini zato što sam te umalo ubio" Uozbiljio se u momentu. "I nakon toga te ostavio samu."

"Nije loše." Nasmešila sam se, "Koliko ti je trebalo to da uvežbaš?"

Očekivala sam jednako drzak odgovor ali me je samo privukao u zagrljaj.

Aidan, u zagrljaj. Volela bih da može sada da mi vidi facu.

"Stvarno mi je žao." Stiskao me je.

"U redu je. "

"Ne nije. Mogla si da umreš zbog mene. Mogao sam da te spalim." Glas mu se pretvorio u besan šapat.

"Aidane, nisi ti kriv." Blago sam ga odgurnula kako bih ga pogledala.

"Kako možeš da budeš sigurna?"

"Videla sam ti u očima. To nisi bio ti." Ponovo sam ga zagrlila, "Dobro sam i razumem te."

Delovao je umorno, a ni ja se nisam bolje osećala. Ovaj dan je bio prepun čudnih stvari i dosta mi ga je. "Hoćeš da pričamo?" Predložila sam.

"Hoću da spavam."

Nasmejala sam se. "I ja."

Pokazala sam rukom na krevet i krenula sam ka njemu.

"Sviđa mi se tvoj novi krevet." Rekao je.

"I meni, deluje izdržljivije." Kucnula sam o drvo.

Smešak se pojavio na njegovom do malo pre ozbiljnom licu, "Proverićemo." Drago mi je što se vratio u njegovo uobičajeno stanje.

Okreluna sam glavu ka njemu kako bi jasno video da mi je smešno to što je rekao. Ali htela sam da umrem.

Ležali smo zajedno u krevetu. Bočno sam okrenuta u njegovom smeru, dok on leži na leđima i gleda pravo, na levoj strani kreveta.

Desnom rukom sam uhvatila njegovu šaku i on je pogledao u svetlo plavi kamen na mom prstu. Nije ni reč rekao. Možda očekuje da ja nešto kažem, a možda je samo umoran i verovatno ga je sramota zbog današnjeg događaja.

Nisam sigurna da li bih trebala da nastavim da gledam u njega i u međuvremenu zaspim, ili da prekinem tišinu sa mogućim rizikom da ga razbesnim. Previše razmišljam.

Spustio se skroz u ležeći položaj i polako je vrhovima prstiju prelazio preko prstena. "Sviđa ti se?" Pogledao me je.

Uglavnom me pokloni čine nervoznom, nikada ne znam kojim tonom bih trebala da uzvratim kako bih izgledala dovoljno zahvalna. Tako se osećam i u ovoj situaciji. Jednostavno ne znam da li će obično -da- biti dovoljno da pokrije ono što osećam. "Prelep je." Tako da sam izvukla klasičnu rečenicu iz propalih romantičnih filmova. "Nisam razumela deo sa zvezdom." Iskoristila sam momenat.

Par sekundi je samo gledao u prazno. "Rekla si, kada smo sedeli u dvorištu i gledali u nebo, da želiš da uzmeš jednu." Nasmejao se, a ja sam se ukočila. "Uperila si prstom i rekla si da želiš onu koja najviše svetli."

Zakočila sam i nemo ga posmatrala, verovatno oseti kako mi ruka drhti i kako ne mogu ništa povodom toga da uradim. "Sećaš se? Bio si pijan." U šoku sam uzvratila.

"Očigledno ne dovoljno pijan." Stegnuo mi je šaku jer je primetio da se tresem.

"Znači, kamen sa ovog prstena je sa te zvezde." To nije bilo pitanje, više kao mumlanje u bradu.

"Da."

Moja zvezda.

Doneo mi je moju zvezdu. Da li je to uopšte moguće? Da donese kamen sa-

Ne znam, ali dok gledam u prsten ni ne zanima me toliko. Geografija i fizika i sve u šta sam do sada verovala nije istina.

Bilo je preteško sakriti kako se osećam, moja ruka se i pored njegovog stiska tresla, kao i ja cela. Drago mi je što je u kući u većini slučajeva mrak, tako da mu ne vidim sada jasno lice. Jer verujem da moje trenutno nije za gledanje.

I imam milion pitanja koja bih mu postavila. Toliko toga što želim da mu kažem, a nikada nemam vremena jer svet umire. Retko kada je pravi momenat, možda razmišljam sebično jer njegovi ljudi ginu, a uskoro će i moji.

Prekinuo je moje misli. "Znaš", Približio se, "Nisam mislio ono što sam rekao." Htela sam da odgovorim, ali sam sačekala. "Rekao sam da ne mogu da radim ovo, a mogu."

Bože, hvala ti na ovom mraku.

Podigla sam se na podlaktice i pogledala u njega. "Šta?"

"Želim ovo."

"Hoćeš da kažeš, da želiš" Zastala sam da ga bolje pogledam u čudu, "nas dvoje da budemo.. zajedno? Kao baš-baš zajedno?"

"Da li želiš da budemo baš-baš zajedno?"

Da da da da da

"Pa... ne znamm." Naglo sam se bacila unazad na krevet. "Sve zavisi."

"Od čega?" Osetim kako mu se glas promenio.

"Mog raspoloženja." U mraku sam se zlo osmehnula i nisam uopšte skidala taj izraz sa lica. Moram da ga provociram, zaslužio je bar malo da ga nerviram.

"Huh dobro, tako ćemo." Podigao mi je majicu dovoljno da mi se stomak vidi. Nežno je spustio šaku na moju kožu i pomerao ju je gore, pa dole. "Reci mi Arda, kako si raspoložena?" Glas mu je bio toliko tih, da sam na trenutak pomislila da mi se samo učinilo.

Moja hladna koža ježila se na dodir njegovih prstiju, što me je poremetilo jer nisam želala da u ovom trenutku zna kakav uticaj ima na mene.

"Veoma dobro. Hvala na pitanju, Aidane."

Njegova šaka polako je klizila gore, "Dobro, dobro. Shvatila sam." I sklonila sam je. "Samo jednostavno, znaš.. Nikada nisam bila baš-baš sa nekim."

"Svečano krštenje."

"Smešno." Ozbiljno sam odgovorila i zagrlila ga. "Volela bih sada da spavam, jeziv si."

"Ti si bolesna."

"Univerzum nas je spojio."

"Nažalost."

"Znaš, jedva te podnosim." Već sam bila polu budna i spremna da zaspim.

"I ja tebe." Šapnuo je.