Ad Astra

7

U toj sekundi, Aidan me je začuđeno pogledao. Bar je pokazao da može da napravi neki drugi izraz lica osim "Prelep sam za svih sedam dimenzija".

"Hm, zanimljivo. Naša planeta se zove Arda." Govorio je dok mi je pokazivao rukom da sednem na fotelju.

"Teos, ona će ostati ovde neko vreme, dok ne rešimo problem." Okrenuo se i otišao.

—

Sedim na fotelji, a Teos na kauču.

"Evo ti, probaj." Dodaje mi čašu.

"Šta je to?"

"Vi to, valjda zovete sok?" Nasmejao se, "Probaj."

Prvo sam pomirisala, ali i nije imalo neki miris. Približila sam čašu usnama i popila mali gutljaj.

"Ima ukus kao naša jagoda."

"To je Frutikus."

"Fruti šta?"

"Jestiva biljka, moja omiljena." Uputio mi je osmeh.

"Hvala, odlično je."

Iskreno, nadam se da neću imati nikakve posledice. Nisam pila, a ni jela ceo dan, morala sam uzeti.

"Pa Arda, kako si došla ovamo, ovo je prvi slučaj da čujem-"

"Da je zemljanka došla ovde? Da, ne znam ni ja."

"Da li se sećaš nečega?"

Ne znam koliko mogu da verujem ovom čoveku. Možda deluje normalno, ali od kad sam došla ovde, nisam zatekla ni jednu osobu sa mozgom.

"Pa... I ne baš. Sve mi je mutno, tri puta sam se onesvestila."

"Da, to je poprilično puno." Oboje smo se nasmejali.

"Kako je moguće da se zovem isto kao i vaša planeta?"

"Moguće da je slučajnost." Ispijao je času soka.

"Posle svega što mi se izdešavalo, nisam sigurna da verujem u slučajnost." Zastala sam, "Sve je nepovezano, nešto fali."

"Može da bude." Spušta čašu ma mali stočić, "Poprilično si dobro primila da si u drugoj dimenziji."

"Zvuči malo jezivo kada to kažete naglas, ali iskreno, nisam."

"Do sada, nisam video nikoga ko tako brzo prihvata situaciju i pokušava da pronađe rešenje."

"Zapravo paničim sve vreme."

"Ne brini, nisam ovde da bih ti naudio."

Pogledala sam dole nesigurno.

"Zašto si tako modra?" Upitao me je zabrinuto.

"Nije strašno, desilo mi se nešto dok sam bila u palati."

"Jel Aidan to uradio?"

"Nije. Kai, valjda sin od kralja ili kako god ga već zovete." Gledala sam dole u parket i prebacila pogled na Teosa, "Zašto me je spasio?"

"Molim?" Upitao me je.

"Aidan, zašto me je spasio?"

"Trebalo bi to njega da pitaš."

"Rekao je da ste me Vi tražili." Ozbiljno sam govorila.

Zagledao se u mene i delovao je kao da se predomišlja.

"Čuo sam da je zemljanka stigla na Ardu, znao sam da će hteti da te ubiju." Udahnuo je, "To se nikada nije..."

"U redu je, nastavite."

"Žele da izazovu rat." Pogledao me je, "Planiraju da unište sve što postoji. Znao sam da je jedini način da usporim to, tako što ćemo te skloniti na bezbedno."

Na samu pomisao rata između svih galaksija, ledila mi se krv.

"Zašto sam ja tu bitna?"

"Interesovaće ih zašto si ovde, potrudiće se da spreče da se to ponovi."

Ispustila sam veliki izdah.

"Kakve veze sa svim ovim ima Aidan?" Pitanje koje nisam htela da postavim ali ipak je samo izašlo iz mene.

"Aidan je radio za Luciusa, stekao je njegovo poverenje. Znali smo da će u nekom trenutku morati da ga izda."

Klimnula sam glavom.

"On... On nije zapravo toliko loš, jednostavno okolnosti su ga naterale da bude takav kakav jeste."

"Vi ste verovatno jedina osoba koja tako misli." Sarkastično sam rekla.

"Ubeđen sam u to hahahaha."

"Odhranili ste ga?"

Zašto postavljaš ova pitanja Ardaaa?

"Tako nešto. Upoznali smo se dok je još bio dečak."

"Prvi put kad smo se upoznali, da budem preciznija, kad me je kidnapovao, uporedio je sebe sa Bogom." Teos se nasmejao.

"Verovatno ti nije jasno, ali da. On jeste bog. Bog vatre." Znatiželjno je čekao moju reakciju.

"To objašnjava kako je spalio čoveka. Znači on ima neke super moći?"

"Pa ako će ti tako biti lakše da shvatiš, da. Ima super moći. Trebala mu je pomoć da nauči da kontroliše dosta stvari i odlučio sam mu pomoći ako dovede tebe" Popio je poslednji gutljaj soka.

Pa naravno, nisam ni mislila da će me spasiti zato što je dobar, ili zato što brine za svoj narod. On gleda samo svoje dupe. Zašto me uopšte briga? Ovde sam samo da preživim.

"Rekao je da ih ima sedam?" Upitala sam.

"Ne, ima ih šestoro."

Začudjeno sam pogledala.

"Rekao je sedam."

"Desio se incident pre par godina, jedna boginja je umrla, sad ih je šest." Pogledao je tužno u mene.

"Stvarno mi je žao."

—

"Ovde je tvoja soba." Otvarao je škriputava vrata.

"Hvala!" Ulazila sam u sobu razgledajući.

"Ostaviću te ovde da se malo raskomotiš, ako ti nešto treba, popravljam sat u dnevnoj sobi, slobodno me traži."

"U redu!" Sela sam na krevet, smeškajući se.

Okrenuo se i napustio prostoriju zatvarajući vrata.

Gledala sam oko sebe i posmatrala svaki detalj u sobi.

Ustajem sa kreveta jer mi je privukla pažnju velika polica sa knjigama koja je stojala u ćošku sobe. Na njoj, stojala je mala maketa planete Zemlje.

Zašto ovo stoji ovde? Mislila sam da svi mrze Zemlju.