Muzej sudbine

25 DEO

Nolan POV

"A setio se. Ovo je jedini koji nemas"- nasmeje se i Beatrice gledajuci u medvedica

Andrea je gledala u medvedica kao da ce svakog trenutka krenuti da place. Pogledam u dve kese od njenih roditelja i vidim da su unutra samo koverte.

"Da bas lepo od njega. Te medvedice cuvas u posebnoj polici. Zanm koliko si tragala za tim medvedicem da dopunis kolekciju, najredji od svih"- ubaci se i Samanta

No ja nisam mogao da odvojim pogled od Andree koja je svakog trenutka gledala sve losije. Gledala je u medvedica, a onda joj je isti ispao iz ruke. Dobro je da sam bio pored nje, ispruzio sam ruke tako da se nije srusila na pod.

"Andrea"- viknuli su ostali dok sam ja gledao u nju zaledjeno

Noge sam postao ispod nje, dok sam je drzao rukama.

"Zovi doktora"- viknula je Beatrice na Rona koji je odmah uzeo telefon

Ali je moj pogled bio prikovan na Andreu. Andreau koja je izgledala kao i proslog puta kada smo se nalazili u ovakvoj poziciji. Sve je bilo isto, Andrea je lezala bez svesti na mojim rukama, a to me je plasilo vise nego bilo sta ikada, u ovom ili predhodnom zivotu. Samo sto ovog puta njeno telo nije bilo prekriveno krvlju, vec je njena haljina i dalje bila bela i crna, nije bilo crvenih mrlja.

Ali ja ponovo nisam mogao da izbacim tu sliku iz glave.

"Andra"- vratio sam se ustvarnost tak kada je Beatrice kleknula pored i pokusala da spusti ruku na Andreu

"Ne"- viknem i povucem je skroz u sebe- "Hajde Andrea probudi se" - polako je prodrmam- "Nemoj ponovo da mi radis ovo. Molim te probudi se. Ne mogu da izdrzim da te jos jednom izgubim. Ne mogu ponovo da te izgubim u svojim rukama. Hajde probudi se preklinjem te. Ne mogu ponovo da cekam 50 godina da bih te ponovo drzao u svojim rukama"- govorio sam polu svestno i pokusao da je probudim

"Nolan"- viknuo je glasnije Ron i spustio ruku na moje rame- "Hej covece vrati se u normalu. Moramo da je vodimo u bolnicu. Nece joj biti nista, onesvestila se"

"Da mora da je do toga sto njen sudjeni par nije tu duze vreme. Kazu da drugi partner umire 10 godina nakon sto jedan sudjeni par umre nasilnom smrcu"- ubaci se Melisa

"Bice u redu. Idemo u bolnicu"- rekla je i Samanta

Podigao sam se sa njom u svojim rukama i krenuo napolje. Ne znam u cijem autu smo bili, samo znam da sam pokusao da je probudim celog puta do bolnice. Sve dok je nisu uzeli od mene i stavili je na pokretni krevet. Ron je bio taj koji me je drzao, dok je Karl morao da mu pomogne da me zadrzi.

Ispred mene je stala Beatrice i opalila mi samar.

"Smiri se. Sta ti se desava, svi mi smo zabrinuti za nju. Ali razmisljaj mozgom"- rekla mi je dok su i njoj isle suze niz lice

Shatio sam da sada nije ista situacija kao i tada, pogledao sam u svoje ruke na kojima sada nije bilo krvi, a onda i sebe nadole i video da nemam oklop koji je prekriven krvlju, vec da je to samo odelo koje je bilo cisto.

Tada su me Ron i Karl spustili da sedim na stolicu, a onda su i ostali posedali, devojke na stolice, dok su momci posedali na pod pored. Gledao sam u vrata iza kojih se nalazila Andrea i samo cekao da doktor napokon izadje kroz njih.

"Kako je?"- ustao sam pre svih cim je doktor izasao

"Smirite se, sve je u redu. Pacijent je u redu, njeno stanje je stabilno. Sada samo spava"

"Sta joj se desilo?"- pitala je Emili koja je bila najsmirenija ovde

"Umor, nesto kao napad panike. Bila je previse uzrujana zbog necega, nesto se sigurno desilo sto ju je jako uzrujalo. Sada samo spava"