Muzej sudbine

9 DEO

Bio je sprema da kaze jos nesto, ali ga je otvaranje vrata prekinulo. Kada je direktor usao ja sam se ukocila, i jedva ustala kao i svi ostali. Direktor je ni manje ni vise bio Nolan, iza njega je islo dva sekretara. Po imenu je jako poznato da je to covek koji poseduje jednu od najacih firmi, sve njegove zgrade sunenormalno skupe, bez ozbira da li su namenjene za zivor ili firme. Pored toga sto poseduje firmu za useljenje u zgrade koje on pravi, poseduje i gradjevinsku firmu, ali ne i firmu kao sto je moja, firmu koja je puna arhitekata. Meni je to jako cudno, jer bi time bio jos poznatiji i uspesniji.

"Dobar dan svima. Svi ovde prisutni ste ovde pozvani jer verujem u mogucnosti vasih firami, ali ce samo jedan od vas ce biti taj koji ce raditi ovaj projekat. Odmah mogu da vam kazem da ce ovaj biti jako tezak i zahtevan, tako da oni koji misle da ne mogu da ga zavrse slobodni su da napuste prostoriju. Oni koji odluce da ostanu morace da misle na to da ce nakon sto budu odabrani da rade proekat morati da znaju, ako se nesto desi i zgrada ne bude zavrsena u roku koji su oni dali i nesto se desi sa zgraom. Recimo bude nemoguca i oni nemaju plan kako ce zgrada da bude izdrzljiva njihove karijere se nestati kao dim. Naravno uspeh na ovom projektu znacice veliki uspeh u karijeri. Sada svako ko misli da ne moze da prisuti sebi da njegova karijera nestane neka izadju slobodn"- pokaze rukom na vrata i saceka da nekoliko njih izadju

I to je pocelo da se desava, ne malo vec dosta njih je pokupilo svoje stvari i izaslo iz prostorije. Dunn se spustio malo prema meni i prosaputao mi je na uvo.

"Da li si sigurna da trebamo da ostanemo?"

"Naravno. Nisi jos upucen sa svime sto smo mi radili. Jucerasnji rad ces preuzeti ti, ovaj cu raditi ja. Svakako je tacno da moze da unisti moju firmu, on je veliki sadista, ali jos nije video mene"- odgovorim smireno

"Razmisljate o odustajanju?"- ponovo me pita sa podsmehom starac pored

"Dunnu je ovo tek drui sastanak, samo ga zanima da li je moguce napustiti prostoriju bez poslednica. Svi smo kao pocetnici bili razdoznali, zar ne? Verovatno se i vi secate svojim pocetaka, molim vas nemojte da zaboravite da je moja firma ipak radila na velikim projektima"- odgovorim uz nevini osmeh

"Dobro kada su ostali oni koji su spremni da prihvate rizik krenimo sa projektom. Projekat ce se raditi na vec dosta izgradjenom podrucju, tako da verujem da vec svi znate da mislim o novoizgradjenom naselju, zelim da zgrada bude kruna njega. Svi znate kako su zgrade tamo ogrmonke, dok ja zelim da to nadmasim. Zelim da kada gos neko pomisli na to nasije vidi samo moju zgradu u glavi. Naravno dizaj je takodje jako bitan. Zelim da zgrada ne bude ni previse uradjena ni previse prosta, mora da se slaze sa ostatkom zgrada. Ali je takodje bitno da se izdvaja i razlikuje od svih okolnih zgrada. Vidim da se nekoliko vas vec premislja, ako se neko od vas ne pojavi nakon mesec dana to necu shvatiti pogrsno."- pogleda po prostoriji ne dajuci nikome neku posebnu paznju, pa ni meni

Iskreno ovo mi je zasmetalo, zelela sam da gleda samo u mene. Mora da je neko usao u moju glavu i radi umesto mene.

Nastavio je da prica o zgradi, a onda se vratila prava ja i krenula da stvara sliku u glavi. Vidla sam sve sto je trazio i mozgla sam da je nacrtam sada i ovog trenutka. A onda je rekao da zeli da zgrada bude veca od najvece koja se vec nalazi tamo za 20 sprata. Znaci poslednji sprat ce se nalaziti u oblacima svakog sutra. Cak iznadj njih.

No nisa odustala, mogu da odradim i ovo.

Kao i predhodnog puta dobili smo fascikle na kraju u kojima je pisalo sta sve zeli. Ovog puta na papiru je bilo sve sto je on izgovorio. Inace se dosta toga razlikuje izmedju papir i govora.

"Ako niko od vas nema neka pitanja zavrsio bih ovaj sastanak"- pogleda ponovo po prostoriji u kojoj se niko nije usudio da postavi pitanje

"Ako dozvolite"- podignem malo ruku