"Ne!", glas koji viče, a glasan nije.
"Polako... Sačekaj...", molećiv ton preuzeo je primat.
Četvoronoške je puzala po gelenderu koji je spajao dve zgrade. Provalija ispod, nebeski svod iznad. Na sredini gelendera sedeo je četvorogodišnji dečak, nesvesan opasnosti u kojoj je, bezbrižan u svojoj igri.
Stigla je do dečaka i pružila mu ruke, "Uhvati me, molim te..."
"Hoću mama", polako je krenuo ka njoj.
Noge je zapeljala između prečki, da bi imala više oslonca, zatim je dečaka privukla sebi i utisnula ga u grudi.
Ljubila mu je pepeljastu kosicu dok je suze hrabro gutala.
"Gde misliš da si pošao?", nije joj bilo jasno kako se našao na grlenderu, još manje, kako nije pao, kada se ograda prelomila.
"Video sam jednog čiku... On mi je dao medu", tada je primetila igračku u dečakovim rukama. Bezbrižna i bezlična, sasvim obična igračka.
"Šta sam ti rekla za nepoznate čike?", nije imala snage da se pokrene, jednostavno je i dalje ležala na gvožđu drživši dete u naručju.
"Da ne razgovaram. Nisam hteo. Čika je samo rekao da ima poklon za mene. Tada je otišao."
Zagledala se malo bolje u igračku medveda. Na ruci, sitno, veoma sitno medved je imao ispisan tekst.
"FENIKS"
"Tu je! Tu je! Brže! Brže! Brže!", čula je glasove i znala je da su spašeni...
Jedna žena, jedan dečak i jedna igračka...
*******
Stajao je nadomak ulaza u stambrnu zgradu. Na četvrtim spratu, na požarnim stepenicama video je dečaka pepeljaste kose. Znao je gde treba da gleda, šta treba da vidi.
Polako se popeo uz stepenice i stao tik iza deteta.
"Zdravo mali!"
"Ne poznajem te!"
"Ali ja tebe poznajem, Filipe. Ovo je tvoje. Poklon od mene", pružio mu je plišanog medu, ne većeg od dlana odraslog muškarca. U krzno igračke bila je utisnuta reč, 'feniks', kao podsetnik na njegovo postojanje.
"Čiko, ne smem da uzmem!"
"Smeš, ne brini. Ćao Filipe..."
Ni minut kasnije, čuo je kako nešto puca. Metalna konstrukcija požarnog stepeništa se prelomila i gelender se savio prema susednoj zgradi. Na sredini gelendera sedeo je Filip, samom srećom nepovređen.
'Hitna pomoć, kako vam možemo pomoći?'
'Dete sedi na gelenderu između dve zgrade. Pašće!', prekinuo je vezu i stao u pripravnost. Dete ne sme da strada.
Ubrzo se pojavila ona
Ne bilo koja ona, već ona- ona! Ona koja je umela da se sakrije, ona koja je umela da nestane.
Puzala je po gelenderu, zatim dečaka privila uz grudi. Nastavila je da leži na gelenderu, upijala je trenutak, grlila dete snažno. Sačekala je spasilačku ekipu...
Bila je to ona, ona! Ona prava. Ona koja umre i koja vaskrsne. Ona koja je bila - Feniks...
'Na spikeru si, sa Darkom sam!'
'Sin?'
'Bojane, šta se desilo?'
'Sin, Sin!'
'Šta je bre!'
'Dobio sam sina!'
Veza se prekinula, ali je pre toga jasno čuo smeh. Sin se smejala.
I on se nasmejao.
Imao je sina za kog nije znao. Imao je sina kog nije želeo.
Imao je sina sa ženom koju je poznavao, ali je nije upoznao.
Imao je sina i sada ima slabu tačku.
******
"Filipe, šećeru..."
"Molim, mama..."
"Spremi igračke za vrtić", pakovala je garderobu u transportnu vreću, što veća vreća sa što manje stvari. Samo neophodno.
Nije joj prvi put da se seli, ali prvi od kako se Filip rodio.
Jedna osoba je mogla da je nađe i baš od nje se i sklanjala.
Demon je bio čovek glasa opojnog poput droge. Slatkih i otrovnih reči. Toplog pogleda. Ubojitog mirisa. Jedinstvenog ukusa.
Demon je bio brz i precizan. Nemilosrdan.
Najbolje je to osetila na svojoj koži. Onog dana kada je postala Feniks.
Kada je metak probio njeno meso.
Kada je srce stalo.
Kada je izgubila sve, izgubila sebe.
Kada je umrla.
Od njegove ruke.
"Ubrzaj se, šećeru..."
"Idem, mama!", namaknuo je ranac na svoja mala pleća i crveni kačket na glavu.
Izgledao je potpuno isto kao njegov otac, razlikovali su se u boji kose.
Filipova je je bila smeđa, Demonova je bila crna.
Obojca su imali oči crnje od ponora i osmeh od milion dolara.
Napustila je stan zabacivši transportnu vreću na rame i otvorila prvi automobil na koji je naišla.
"Mama? Ovo nije naš automobil!"
"Sada jeste, šećeru..."
Dok je obavila razgovor sa policajcima koji su došli sa ekipom vatrogasaca, već je u glavi vrtela gde da nađe izlaz.
I našla ga je.
Daleko od grada gde su bezbrižno živeli, a opet blizu mesta 'zločina'. Skoro u zmijskoj jazbini, biće skriveni na otvorenom.
Tamo gde je neće tražiti...
"Gde idemo, mama?"
"Idemo negde gde je mnogo lepo. Videćeš. Lepi parkovi, visoke zgrade i divna deca. Svideće ti se", grizla je jezik sa ne viče, gutala je reči da se ne izlane.
Da ne kaže, idemo kod tvog oca, da ne kaže, idemo mečki pred rupu.
"Super, mama! Volim parkove..."
Onog dana kada je saznala za Filipovo postojanje rešila je da sa prošloću raskrsti. Da ponovo nestane i obriše se sa karte sveta. Sa detinjim rođenjem osmislila je nov identitet, nov matični broj, nov bankovni račun. Povukla se i promenila posao.
Sada se bavila veb dizajnom i uređenjem internet stranica. S vremena na vreme učestvovala je u izradama programa, igranju igrica.
U hodu, osmislila je i novu prošlost.
Sada, trebalo je da osmisli i novu budućnost, internet više nije bilo njeno igralište, sada je interneta trebala da se kloni.
Vozila je dugo...
Filip je odavno spavao na zadnjoj klupi automobila. Bio je bezbrižan, mirnog sna. I istog izraza lica kao Demon, godinama ranije. Snenog, dečačkog. Zavodljivog.
Pred hotelom 'In' mogla je da se zakune njen 'pozajmljeni' automobil štrčao je poput džina među patuljcima. Isticao se i privlačio pažnju.
Pred hotelom 'In', dala je ključeve momku zaduženom za parking, a u naručju držala je usnulo dete i vreću na ramenu.
"Dobar dan, rezervisala sam sobu..."
"Vaše ime?"
"Suzana Žarić", Filip je već bio težak u njenom naručju, "Najmanje pet noći... Samo sekund da izvučem ličnu kartu."
Sažaljiva žena na recepciji odmahnula je glavom, te pozvala pomoć.
"Vaša je soba na drugom spratu..."
*******
'Koju igru igraš, sad?', gledao je snimak nadzorne kamere i Feniksov ulazak u hotel 'In'.
Suzana Žarić... Jedna suza Feniksa lečila je smrtne rane, Žar ptica bila je čudesna...
"Ne mumlaj, nego reaguj. Na njenom mestu, ja bih te ubila!"
"Nisi na njenom mestu, Sin. Misliš da zna da sam ovde? Da zna da sam ovde, ona bi već bila na drugom kraju sveta!"
Uhvatila je Darka za ruku. Pogledala ga i pogledom ga zamolila da izađe iz sobe za nadzor...
"Bojane? Mislim da ne znaš ništa o njoj. Ali, vreme će pokazati."
"Ne bi me ubila!"
"Zaboravljaš s kim pričaš? Ja bih, a volim te. Pazi na sebe, ona je tvoja slaba strana. Ako je ovde, onda je sve isplanirano do tančina... Žena koju ubiješ, pa je oživiš... Žena koja ti dođe na vrata je opasna žena..."
❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️
Volim vas...
