Paklena vatra - Feniks

Feniks 4

Nekoliko godina ranije...

Ko se vatrom igra, taj se i opeče, nije mogla da se otrgne mišlju da je jednako opasna vatra s' leva, kao i s' desna.
Sa jedne strane bio je tu onaj lik od kog se sklanjala, onaj koji je delovao zloslutno, a sa druge Dem koji je zračio opasno.
Ne znači da je sve to je opasno nužno i zlo. Nekada treba zaboraviti na postavljene granice da bi se videle mogućnosti.

Pogledala je prema izlazu hale, vrata su bila nepomična. Poslala je poruku, jasno i glasno, ali poruka nije dala očekivani efekat.
Otpila je još malo soka iz limenke i navalila se natrag na zid.

Stajao je nekoliko metara od Sanje i posmatrao je iz mraka. Bilo je lako naći je, kada se zna da je hala nekada bila skladište alkohola. Imala je prolaze i prolaze, jedan je bio kroz podrum, za koji je verovao da je upravo ona i koristila. Zato je kroz isti prolaz i on prošao, znao je da ga ne očekuje iza leđa.
Čekala je da prođe kroz vrata.

Šutnula je kamenčić.
Frknula nezadovoljno.

"Koliko još misliš da čekaš", progovorio je, polako joj se prišunjavši.

"Možda još minut ili dva", slegnula je ramenima. Oboje su bili naslonjeni na zid kada su im se pogledi sreli.
U njeni je očima stajalo pitanje dok je u Bojanovim tinjala želja.
Lagao je Petra kada je rekao da želi da ispita mogućnosti klinaca. Želeo je da ispita mogućnosti boginje, koliko je spremna daleko da ide, a da se ne oda i koliko toga može da pruži, ako želi.

"Da li vredi čekati?"

"Zavisi. Zavisi koliko se potrudi da me nađe, šta može da mi ponudi i koliko je spreman daleko da ide", usne su joj se sušile, srce ubrzano lupalo, dah zastao.
Ostavila je limenku na skupini nečega te skrstila ruke na grudima.
Htela je da se zaštiti, a opet i da raširi krila... Da poleti.

"Ako si ti na završnoj liniji, ako si cilj upravo ti, onda taj koga čekaš treba svet pod noge da ti stavi. Zašto smo ovde?"

"Želiš Audi? Tvoj je. Cena je simbolična."

"Želim Audi, ali želim i tebe. Dakle, koja je cena?"

"Za mene para nemaš, a za Audi sam ti rekla", frknula je, ovaj razgovor ne ide u dobrom smeru, pomislila je.

"Želim da te upoznam. Da znam ko se krije iza Barbi motiva i čednog osmeha. Audi je bonus", prstom je pomerio bradu i pogledao u oči. Imala je lepe, medene oči, toliko medene da su se njegove crne posramile.

"Nisam slobodna da bi me upoznao", odgurnula mu je ruku, ali kontakt očima nije prekinula, "Imam nekog, imam obaveze i imam život koji uludo ne bih trošila na usputna poznanstva."

"Imaš život, tačno. Sanja Milošević, ćerka jedinica. Otac pisar, majka domaćica. Neudata, status veze slobodna. Student mašinstva, završena elektrotehnička škola. Kao što rekoh, status veze slobodna. Neša Miletov ti nije momak, a nije ni Mikser, zvani Miksa. Super radi bojama, ponekad inhalira lepak. Mehaniku rade Neša i Marko, ponekad Mlađa. Ti radi fine detalje. Otvaraš automobile, šteluješ sve što je na kompjuteru, menjaš informacije u sistemu. To mu dođe, pet do sedam godina... Obaveza ti je da se smeškaš pred drugima, a u stvari, vodiš posao."

Stala je u mestu. I ako je možda želela nešto da kaže, reči iz ustiju izlazile nisu. Ostala je nema.

"Usputna poznanstva i nasrtljive likove odbijaš samim tim što oni ne mogu da dođu do tebe, kao što mogu ja...", izvukao je bubicu iz uha, "Ili kako možemo mi", dotaknuo joj je prstom nos, "A pri tom i da te ne odaju kod onih od kojih se kriješ. Marinkovićev lik? Onaj sa tetovažom? Primetila si?"