Paklena vatra - Feniks

Feniks 17

Nikada nije osetila toliku bol u grudima. Ni kada je bila oborena, ni kada je izgubila blizanca, ni kada je Filipu život visio o koncu.
Ovakvu bol, fizičku a onda i teskobnu nije imala prilike da oseti, do sad.
Izdao je.
Poslednja osoba u koju je imala iole poverenja je izdala.

"Nisam ništa rekao, znala je."

Sin je znala ko joj je pomogao. I ćutala. Dođavola, možda su već svi znali, a prave se budale.
Možda i Bojan zna, ali hoće da je muči?

"I šta sad? Ja sa ovom vrećom treba da putujem negde s nekim i budem tamo nekoliko dana? Petre, lud si. Evo, lud. Ne verujem više ni sopstvenoj seni, treba da verujem tamo nekom da neće biti jedan sa spiska!? A Filip? Gde će Filip?"

"On će biti kod Sin. Taman ima društvo, Maja je nešto starija od njega. Ne brini za Filipa."

"On ne zna da se ne vraćam kući večeras..."

"Ne brini, obećavam ti. Ne plači...", bilo je lakše reći nego poslušati. Plakala je, krupne suze su se spuštale niz njeno lice.

Terenac je stao tik do Sanjine transportne vreće. Petar je sažaljivo pogledao i vreću joj preneo do gepeka, "Uđi, vidimo se za par dana."

"Pazi mi Filipa."

"Pazi na sebe, mala...", tako je nazvao poslednji put kada je iz bolnice gde je primljena prevežena u drugu kliniku, pod drugim imenom.

Otvorila je vrata i zastala.
Bojan na vozačevom mestu, kamen u njenim grudima, "Ulazi i veži se. Put je dugačak..."

Iako je destinacija bila daleko selo u podnožju planine, put je strahovito kratko trajao. Bojanov terenac je gutao kilometre, noga mu je zapela na pedali za gas, ali pogled nije skretao sa puta. Koliko se nepotrebnih misli rojilo u Sanjinoj glavi, toliko je Bojanov izrsz lica delovao kao da je ispunjen prazninom.
Otupljenošću.

"Stižemo za deset minuta, rasvesti se."

"Svesna i skoncentrisana."

"Dobro..."

Ćutali su ostatak puta.
Ćutali i kada je parkirao automobil pored brvnare.
Ćutali i kada je izneo vreće iz gepeka.

"Spremi drva za potpalu, idem da skupim drva za vatru."

"Potpalu? Vatru?", okrenula se oko sebe, malte ne su bili na samoj ivici šume. Ni traga od žica ili struje.

"Za danas ima hrane u gepeku, za sutra krećemo u lov."

"Lov? Zajebavaš me?"

"Ni najmanje, Feniks. Htela si da letiš, sada imaš priliku. Lov. Obuka. Trening", okrenuo joj je leđa i krenuo po sekiru, zatim nastavio do šume.

Šta mi je ovo sve trebalo u životu? Bolje da sam pobegla dalje nego što sam se kući vratila! Skrivena na otvorenom, frknula je, pričala je sama sa sobom.

Pronašla je grančice i grane, po koju tresku, nadala se da je to dovoljno za potpalu.
Iz daljeni čulo se udaranje sekire u drvo. Pa opet. I opet...

Dok je trenirao Sin, nije provodio vreme sa njom. Sin je poznavao kao sebe. U dušu. Njen je trening krenuo u kafiću. Da pokupi informacije o okolini dok popije kafu. Sledeći korak da se uvuče u poker klub. Izgubi sav novac. Dobije siću. Da se prilagodi situaciji. Sin je bila odlična u osmatranju. Proceni. Odvlačenju pažnje. Bila je savršena sekretarica, još bolja prostitutka. Bila je prilagodljiva, to je bio njen talenat. Poslupna ženica, glupa i slepa.
Odlučna glumica.
Još jednom je zamahnuo sekirom. Znoj mu se slivao niz leđa.
Sanju je poznavao. Onoliko koliko mu je dozvolila. Poznavao je njeno telo, njene reakcije. Njenu nepredvidljivost. Ranjivost. Njeno srce koje je bilo čisto i iskreno. Nepokolebljivo. Sanju je poznavao u naručju. Njen miris. Ukus njenih usana. Puls. Njeno uzbuđenje. Nije poznavao njen strah, jer čvrsto je držao za ruku.
Verovala mu je da će je zaštititi. U tome je omanuo.
Spustio je ruku na džep. I lančić koji u njemu nosi. Sa prstenom za Sanju kupljenim.
Zamahnuo je sekirom.
Voleo je Sanju.
Umro je zbog nje.
Bojan je bio mrtav godinama, dok u jednom trenutku nije oživeo. Na ulici, sakriven između dve zgrade. Sa pogledmo na dečaka i majku koja ga prati.

"Spremila sam drvca", osetio je njen pogled na sebi. Stisao je zube, "Dobro", i opet je zamahnuo sekirom.

Kada ga je Sin nazvala i rekla mu da mora da požuri njen trening, znao je da ima plan u pozadini.
Sin je ona koja opaža, on je onaj koji hoda po liniji tanjoj od žileta.
Nešto će se desiti u njihovom odsustvu.
Nešto krupno, nešto gadno.

Nosio je naramak drva. Još uvek su drva bila živa, neće se ni ogrejati u dugoj noći, neće ni moći kuvati.
Ali morao je svoj bes da iskali na drvima. Ujutru će iz šupe iza brvnare da donese suva drva... Ma kakva brvnara, bila je to obična, oronula koliba.

"Za večeru je mesni narezak iz konzerve, ima nešto pakovanog hleba. Ustajemo pre svitanja, dobro se obuci, biće hladna noć, još hladnije jutro."

"Znam, šuma i planina. Imam trenerke", odgovorila je bezvoljno i nastavila da ređa drvca preko hepo kockice u starom šporetu.

"Nema struje, nema ni dometa. Nema navigacije. Ovde smo da se osloniš na sebe i svoja čula. Na samostalno snalaženje u lošim uslovima. Dakle, jedi i spavaj", spustio je konzervu na sto ispred nje i izašao iz kolibe.
Vatra se raspalila i već je bilo toplo unutra.
Njemu i suviše toplo.

Protrljao je grudi.
Imao je čudan osećaj, neko stiskanje, kao da ga neko drži čvrsto u šaci i ne pušta.
Nije infarkt, to je mnogo jače i mnogo opasnije. Dugotrajnije.
To je tuga.
Iako je uvek čeznuo za dobrom, oko njega je bilo mnogo lošeg. Sin je pronašla svoju sreću, nekog ko nije imao problema da joj veruje i ko ue morao da se nosi sa njihovim načinom života.
On je sebe pronašao u Sanji. Želeo da je sačuva od svih, pa i od sebe, ali nije mogao. Nije uspeo.
Voleo je.
Nije to bila glupa zaljubljenost, prevazišao je svakakve faze za svojih četrdeset godina, bila je to ljubav. Voleo je. Video je to na Dejanu. Na Darku. Video je kako ono vole svoje žene.
Zapalio je cigaretu i udahnuo dim, duboko...

Mrljavila je hranu po plehanom tanjiru. Ostavila je polovinu konzerve Bojanu, ostavila mu tri parčeta hleba. Pojela je jedno parče.
Nije htela da jede bez njega... Možda je gladan, a samo jedna konzerva?

Pogledala je kroz prljav prozor, u šumi ranije pada mrak. Kroz krošnje prelamala se sunčeva svetlost, ali sunce je bilo već u zalasku.
Pucketanje vatrice opomenulo je da ubaci još jedno drvo. Prošlo je više od pola sata kako je izašao iz kolibe, sigurno je gladan, pomislila je.
Poklopila onu polovinu konzerve i hleb vratila u kesu.
Jedan ležaj... Neće valjda Bojan spavati u kolima? Neće valjda?!

Izašla je iz kolibe.
Terenac je bio parkiran na istom mestu. Ključevi u kontakt bravi.
Ali Bojan nije bio tu.
Osvrnula se oko sebe. Mogla je da uđe u automobil i ode, ali nije bilo svrhe otići.
Našli bi je do jutra, ne zbog terenca, već zato što su mogli.
Našli bi je svakako...
Stresla se od jeze. Bojan je bio u blizini, poznavala ga je, ali se nije više osvrtala. Ušla je u kolibu i sela na ležaj. Umotala noge u ćebe i zavalila se u ugao. Pravila je mesta za Bojana...

Uvek je imalo mesta za njega. Iako je govorila da je želela epsku romansu, sa ljubavlju koju su imali njeni roditelji, za kratko vreme je shvatila da ljubav koju oseća prema Bojanu prevazilazi sve njene pojmove ljubavi.
I ostala je u njoj. Podjednako jaka, podjednako živa, odupirala se svakom Sanjinom pokušaju da je uguši.
Uvek je bilo mesta za Bojana.
Čak i kada je otišla, u spavaćoj sobi imala je bračni krevet. Ako je nađe. Veliki stan, ako svrati.
Uvek je bilo mesta za Bojana. U njenom srcu, odmah pored Filipa, a iznad njenih roditelja i prijatelja...
Uvek je bilo mesta za njega, zašto da laže sebe?

🌸🌸🌸🌸🌸🌸🌸🌸🌸🌸🌸🌸🌸🌸🌸