Paklena vatra - Feniks

Feniks 16

"Baš sam se pitala gde ti je stric..."

"Lutko, lutko... Ovo je soba za bračne posete, nismo ovde da pričamo, nego da te jebem!"

"O, pa ko je to nama dobio dugačak jezik?", na metalnom krevetu ležao je muškarac spuštenih sivih trenerki u majici bez rukava.
Ruke su mu bile čarapama vezane za uzglavlje, noge slobodne.
Shvatio je jako dobro, već odmah kada ga je zanosna brineta udarila pesnicom po sred nosa da nema ništa od bračne posete, ali prkos i bezobrazluk se jednim udarcem ne mogu iz pokvarene osobe isterati.

Nekih pola sata ranije, Sanja je ponosno, na visokim štiklama i užasno kratkoj suknji ušla u zatvorski krug. Sa ličnim dokumentima na ime Sandra Marinković bez problema dobila termin u sobi za bračne posete.

"Moram da Vas pretresem", sa nekim podsmehom, jer ko zna koliko žena je čuvarka morala već da pretrese, prišla je i zagledala se u Sanju.
Osim kratke suknje i košulje kroz koju su se Sanji providele bradavice, zaprvo nije ni imala šta da pretrisa, "Odličan pirsing", komentarisala je kuglu na Sanjinom pupku.

"Zaprvo, greška iz detinjstva, ali moja greška", okrenula se oko svoje ose, zatim ušla u prostoriju gde je trebalo da sačeka svog supruga...

Izraz na njegovom licu bio je neprocenjiv.
Bol u njenoj pesnici pretvorio se u zadovoljstvo.

"Pa, gde ti je stric, Rade?"

"Mrtav je, lutko. I ti si trebala da budeš. Ubio te onaj tvooooj...", bolni poklič kada je stala štiklom na njegov ponos postao je instrumental koji miluje uši.

"Mrtav?", popustila je malo, "Ubio si strica?"

"Ubio se sam. Dao sam mu pancir i rekao da ide, ali on je morao da viče, 'Nemojte ljudi, ko Boga vas molim'. Naravno da je popio metak."

Beše joj žao starca. Zvao je dete, dete moje. Dao joj pancir, da je zaštiti. Svoj pancir. Dao joj sarme da jede. Tešio je da će biti spašena.

"I sada tvoj bratanac tebe izbacuje iz igre...", stavila je prst na donju usnu, potencira očigledno. U raskorsčnom stavu sa jednm nogom na krevetu i drugom na glačanom, betonskom podu, bila je savršen prizor. Ali ne i za Predraga Marinkovića. Za njega, bila je kazna.

"Kako si dobila sobu za posete?", odigao je glavu koliko su mu to vezane ruke dozvolile.

"Ja sam tvoja supruga. Legitimna. Znaš, svi oni programi koje sam morala da ti predam? Pa kodovi za ukazak u evidencije? Sećaš se? Postoji jasno podatak da si oženjen Sandrom Marinković na čije ime šalješ svaki mesec polovinu svog bogatstva. I na čiji račun se sliva dobar deo novca koji tvoj bratanc okreće... A ja, kao tvoja divna ženica... Kao zdrav razum i tvoj opozit sve novce prebacujem dobrotvornim organizacijama. Mnogo smo human par. Nas dvoje..."

"Šta ti zaprvo hoćeš od mene?", prvi put je videla predaju. Nije više bio ni drčan, ni bezobrazan. Nije bio ni glasan. Jednostavno, osoba.

Stala je. Nije se nadala ovom trenutku i morala je da stane.
Onda je sela pored njegovih nogu iako je znala rizik, da može da je udari.

"Bila sam klinka. Nema veze s godinama, klinka. Onda si mi oteo moje pravo da budem klinka. Nisam bila konkurencija. Neša? Ne može više da hoda, bez štapa. Miksa? Desnu ruku ne koristi. Ja? Ostala sam bez deteta. Od tebe zaprvo neću ništa. Niti mi išta treba. Kad umreš, uzeću sve. Uništiću sve i niko neće znati da sam to ja. Stvorila sam tvoju ženu, identitet mogu dati prosjaku na ulici."

"Neću skoro..."

"Vidiš, nisam rekla da hoću nešto od tebe, jer stvarno neću. Hoću od sudbine, a ona še mi dati", ustala je s kreveta i skinula kuglu s pirsinga.
Laganim pokretom prstiju, otvorila je kuglu i nasmejala se, "Zini!"