Imala je navučenu šalkapu hiljadu puta, ali ovakvu nikada. Prorez samo za oči, ma ni obrve joj se nisu videle dok je tkanina pritiskala njen nos.
Jedna poruka. Samo jedna poruka je njihovo porodično veče pretvorila u akciju i hitnu reakciju.
U tišini najviše je reči izgovoreno, u tami, pogleda nikada jasnijih.
Kuća pred njima bila je obična. Izolovana na suprotnom kraju grada u odnosu na mapinski fakultet koji je Sanji bio poznat, ali obična. Niti su je štitile visoke zidine niti strujni napon, tek jedna elektronska kapija čijr je komande lako premostila.
U bubici u uhu jasno je čula reči koje označavaju pokret i vatromet je proparao nebo.
"Bila si dobra, Feniks! Nisam ni sumnjala na Demonovo treniranje", Sin je spustila ruku na Sanjino rame, u pokušaju da smiri drhtaje Sanjinog tela.
"Jedno je jarebice i vuk, drugo je čovek."
"Nema smrtnog ishoda, a skoro sve ih imamo. Barem sve one bitne, boranija će da ispliva sama..."
Nikada joj Bojanove usne nisu bile slađe, niti su njegovi dodiri bili erotičnij, nego kada je spustio usne na njen obraz i dlanom obuhvatio njen.
Vožnja je dugo trajala, automobil je jurio u ritmu njenog srca koje još uvek okupano adrenalinom skakalo.
"Dame i gospodo! Imam čast da kažem da je klan Marinkovića ugašen. Neće biti problema sa njima jedno duže vreme, a nadam se da se ostatak familije neće povampiriti i pokušati biti štuka među tunom. Dakle, ajkula i barakuda nema danas na jelovniku! Feniks će pokrenuti do jutra algoritme za pronalaženje one šake jada koju večeras nismo pokupili, a kroz sva dokumenta koja imamo iz večerašnje zaplene. Demon ostaje na straži, Petar ima nov zadatak, a mene čeka muž. Dakle, razlaz i očekujem vas sve sutra na brifingu u osam časova!", okrenula je leđa skupini i nestala.
Jedna suza. Za njom i druga... "Hoće li uvek biti ovako?"
"Neće. Nekada će biti gore, nekada lakše, ali svakako se očekuje neočekivano."
"Filip? Maja?"
"Deca su nam zaštićena bolje od belih medveda, prema tome molim te da uzmeš u obzir da stavku bezbednost precrtaš sa spiska. Nisi planirana za teren. Dakle, spremna si za logistiku i ostaješ u bazi."
"A ti?"
Sklopio je oči jako... Tri slova u dve reči značile su mu mnogo više od onog što je smatrao olinjalo -volim te. Iako rado ponavljao reči volim te, Sanjina briga za njega samog govorila je puno više.
"Kud ti, tu i ja. Mator sam, ženo, da više skačem iz budžaka. Možda koji put još povedem neki zadatak, ali baviću se i ja više kancelarijom. Napokon, treba da promenim Sinin status, dosta je bila VD. Ipak je ona moj zamenik...", sa smeškom je govorio dok je Sanji vilica drhtala.
********
Dan je bio lep. Optimalna temperatura, savršena vlažnost vazduha, tek salvi povetarac ljuljao je lišće.
Probudila je Bojanova ruka nehajno prebačena preko njenog boka, na usnama igrao je osmeh.
Bila je sveža kao majska ruža u cvatu, odmorna i sveža. Savršen dan.
U svakom smislu.
Dani su prošli od akcije kada su srušili klan Marinkovića, dani su prošli od kako je 'boranija isplivala' pi Sininim rečima. Dani su prošli, a oni su kao besposličari odmarali u staklenom dcorcu, u svojoj kući. Oni, kao porodica, u svom mehuru sreće, baš kako je Bojan oduvek želeo.
I onda je svanuo taj savršen dan, onaj koji su odredili za dugačak put...
"A gde idemo?", Filipova urođena radoznalost mamila je Bojanu osmeh na lice.
"Negde gde će ti se svideti."
"Gde, tata?"
"Znaš onu priču što ti je mama čitala? Onu o izgubljenom kraljevstvu?"
"Mama je čitala 'Atlantidu', ali ona ne postoji!"
"Sada idemo u kraljevstvo tvoje mame. Tamo u bašti cveta najlepše cveće i kralj i kraljica obasipaju ljubavlju svoju porodicu."
"Ali mama nije princeza! Nije!"
"Nije, ali je ti ljudi tako vole i tako gledaju... Filipe", nakratko je sklonio pogled sa puta i pogledao dete u retrovizor, "Idemo kod bake i deke", vratio je pogled na drum, a slobodnom ruko stisnuo Sanjino koleno, "Idemo kod ljudi koji tebe i tvoju mamu najviše na svetu vole..."
Bio je to savršen dan...
Miris doma širio se i oko kuće, iako je Filip obazrivo gazio travu, Sanja je sigurnim korakom hrlila ka ulaznim vratima.
Dan je bio savršen...
Njena mama je vrisnula otvorivši vrata.
Dan je bio savršen...
Njen tata je pohrlio Filipu i zgrabio ga u naručje...
Dan je bio savršen...
Iako su nesrećni ljudi znali da im je ćerka živa, to je bilo njihovo jedino zadovoljstvo. Tek po koji put kratak telefonski razgovor, ništa više od toga, ali da je živa i zdrava hranilo ih je kroz teške dane.
"Jesi li srećna?", majka joj je prišaptala na uho dok je gledala kako se deda i unuk na podu igraju. Bojan je sedeo sa strane i ćutao.
"Sećaš se kada sam ti rekla da želim čovek u svom životu koji še me voleti kao tebe tata? Našla sam ga. Odavno sam ga našla, ali nisam bila dovoljno hrabra kao ti, da ga i zadržim pored sebe. Zbog straha od nepoznatog, zbog strepnje za Filipov život, zbog Marinkovića koji je vrebao oko nas, garaže i klinaca sam uradila to što jesam. Nisam bila ni dovoljno pametna izgleda, ali sam srećnica koja i dalje ima ljubav istog muškarca. I poštovanje sopstvenog deteta. Dakle, srećna sam, mama. Najsrećnija sam žena na svetu..."
Dan je bio savršen...
I dok je Bojan odgovarao na pitanja o svojoj prošlosti iskreno govoreći o sirotištu i ljubavi za koju je uskraćen, i dok je Sanja govorila o godinama koje je provela tako blizu a opet daleko od porodice. Dan je bio savršen i iada je Filip zaspao na kuču ispred televizora neposredno nakon ručka...
Dan je bio savršen...
"Prespavaćete ovde, nadam se?", Sanja je gledala u oči svog oca videvši u njima i molbu, ali i odobravanje.
"Hoćemo, tata", zagrlila ga je čvrsto...
U teškim danima, jer još uvek je pamtila miris memla i komine u svojim nosnicama, molila se samo jednom još da vidi svoje roditelje, da je zagrle i makar prekor joj upute. Nisu. Ni sada godinama kasnije nisu doživela prekor u glasu svog oca, što je nestala i odaljila se od njih; niti je primetila išta do čežnje u glasu svoje majke.
"Pa, zete, da nazdravimo!"
Dan nije mogao biti savršeniji...
Ni narednog dana osmeh joj nije padao s lica. Filip je mesio pitu sa svojom bakom, Bojan je u garaži gledao automobil njenog oca, a ona sama je uživala u osećaju da joj je srce napokon na mestu. Među ljudima koje voli...
"Ko je Tatjana?"
"Mama? Zašto pitaš?"
"Filip spominje baba Tatjanu, a Bojan je siroče. Kaže da Tatjana pravi lep gulaš."
"To je Nevenina svekrva-majka. Kada se razvela, povela je svekrvu sa sobom, a kada se preudala, i njen muž je usvojio. Žena je odlična, savršena. I obožava Neninu ćerku iz drugog braka, kao i svoje unuke. Filipa je usvojila, izgleda."
"On je srećno dete. Napravila si vraški dobar posao s njim, ne znaš koliko smo tata i ja ponosni na tebe!"
Savršen dan prelio se i na sledeći, sledeći, sledeći... Dani njihovog odmora proticali su u ljubavi i veselju. Savršeni dani...
Telefon je pozvonio i Bojanov izraz lica govorio je mnogo.
"Šta se desilo?", pitala je brišući ruke o kecelju, upravo je oprala sudove.
"Dolaze nam gosti. Sin i Darko..."
"Pa, dobro... Preživećemo!"
"Sanja? Dolaze svi! I deca i Tatjana i Jovana i Petar. Dolaze nam gosti!"
"E, biće veselo!", pogledla je u svoju majku, htela je da upozna Tatjanu, sada će upoznati celu bolumentu...
"Tata! Nadam se da imaš dovoljno kreveta na razvlačenje, imaćemo goste!"
🌸🌸🌸🌸🌸🌸🌸🌸🌸🌸🌸🌸🌸🌸🌸
